Vasilije

U celoj neopisivoj gužvi oko Bitefa i polaganja ispita (koje je neočekivano poprimilo epske razmere, ali o tome drugi put) nisam stigla da predstavim novog člana domaćinstva.

Moj mali mačak Vasko.

Vasko

Maša, Cana i Živka su ostale kod mame da uživaju, a ja sam, otišavši svojevremeno iz roditeljskog gnezda, ostala bez kućnog ljubimca. A na to sam nenaviknuta. Moj plan je bio da, čim se sredim, uzmem malog narandžastog mačora koji bi mi se koloritom uklopio u generalni koncept entrijera, ali kako to obično biva – sudbina je umešala prste.

U Knez Mihajlovoj već dugo organizuju udomljavanje mačića i kučića i, reklo bi se, prilično im dobro ide jer retko kad vidim iste životinjice duže od tri-četiri dana. Početkom leta sam počela da postavljenim štandovima prilazim malo bliže i da kibicujem neko buduće moje mače. Leto je došlo, prošlo i ja sam jedne septembarske večeri takođe prišla da vidim ima li koji riđi primerak, kad mi se desio On: najmanji, musav i dremljiv, zakačio mi se za pantalone i gledao me pravo u oči. Uzela sam ga, počeo je da prede, zaspao i ja sam, naravno, bila potpuno osvojena. Napustila sam pređašnju ideju o uklapanju boje krzna sa bojama detalja enterijera, „zapakovali“ su mi ga u kutiju Nike patika br. 39 (u kojoj se ispružio koliko je dugačak, a ostalo je još toliko prostora) u kojoj sam ga i unela u stan nesuđen riđem mačoru.

I sad je tu. Budi me poljupcem u nos i besomučnim skakanjem, voli da gleda fudbal na TV-u i da ganja loptu po kući (to jurcanje za loptom je, izgleda, ipak, neka totalno muška stvar. Nijedna od mačaka nije marila ni pet para ni za jednu lopticu koju sam im ikada kupila, a on izgibe), voli da jede supu, mleko i punjene paprike, prede kad se svlačim (pravi pravcijati muškarac), mrzi moje biljke, juri muve, voli da se nosi u rukama, spava na zelenom džemperu i – raste.

A zašto baš Vasko?

Jedna od retkih stvari koje su mi bile istinski dobre ove komplikovane 2008. godine, bila je magija Lisabona. I rešila sam da Vasca (de Gama) zadržim uza se.
Iako ga moja mama, iz nekog razloga, uporno zove Milutin.
Ja je ignorišem.
Što je najgore, mala šlihtara se odaziva i na jedno i na drugo.
Prasac.

.

Biltenuša

Prvo veče.
Otvaranje.
Ne znam kako je u Centru Sava, ali u centru Beograda je hladno. Duva vetar i pada kiša. Vetar volim, kišu mrzim. Jutros sam se isfenirala, a sad sam već sva ukovrdžana i naelektrisana. U širokom luku zaobilazim izloge da ne bih gledala ni poluafro frizuru koju imam na glavi ni iznerviranost koja mi se ogleda na licu. Ne samo zbog anti-frizure.

Ništa skoro neću moći da gledam na ovom 42Bitefu08.
Radim.
Četiri sata dnevno.
Mnogi bi ubili za takvo (ne)radno vreme, ali verovatno ga niko ne bi smestio u ovo doba dana. Noći. E, pa eto – ja radim taman u vreme da ne mogu da idem na 42Bitef08.

Da poludim.

Promeniću posao, okej, ne samo zbog pozorišta već i zbog mnoštva drugih stvari, ali... danas je gotovo. Večerašnju predstavu nisam gledala. Ni sutrašnju, ni preksutrašnju.

Danas su deca u Kefalici (jednoj od mojih omiljenih emisija) odgovarala na pitanje „Šta je juče, a šta je prekjuče?“, i jedan mali pametnjaković je rekao: „Juče je što je bilo pre, a prekjuče je što je bilo još pre kad već zaboraviš.“
Da li ću ja uspeti da zaboravim današnji fijasko sa kosom i sa neodgledanom predstavom? Mislim, onda kad se „danas“ pretvori u „prekjuče“?
Nisam sigurna.

Prolazeći gradom ka redakciji biltena (u kojoj, evo, ovo pišem potpuno sama u potpunoj tišini kojom odzvanjaju zvuci mojih prstiju po tastaturi) nagledala sam se cipela od kojih mi se ama baš ni jedne nisu svidele, čizama od kojih su mi se jedne svidele, ali apsolutno ne vrede 15 000 dinara koliko koštaju (toliko mi košta semestar učenja francuskog), a videla sam i dve fenomenalne haljine koje ću, bogami, da kupim; pa, kad prekosutra zaboravim prekjuče, one će mi obezbediti pozitivno sećanje na danas.

Život je, ionako, samo ono čega se sećamo.

.

Septembar. Prvi.

Moja devetogodišnja prijateljica je u nedelju imala migrenu. Verovali ili ne. A imala ju je zato što je sutradan trebalo da počne školska godina. Verovali ili ne.

Od kad sam prvi put ušla u školu, kad mi je bilo sedam godina, još uvek nisam izašla iz nje. I sve ove godine, septembar je za mene imao »školsko« značenje: početak škole, kraj bezbrižnosti, ispiti, administracija, povratak sa odmora.

Već godinama mi godine počinju u septembru.

I ne sećam se da me je ikada zbog toga bolela glava.

Sećam se treme zbog novog početka, ali i ushićenja zbog ponovnog susreta sa drugarima i sa učiteljem. Zvao se Dragan Devura, bili smo mu prva generacija, i učio nas je da budemo ljudi. Da mala svađa ne treba da pređe u vređanje. Da tužakanje više govori o onome koji priča nego o onome o kome se priča. Da je podeljeno dvaput veće.

Moja devetogodišnja prijateljica je imala migrenu zbog očekivanog susreta sa učiteljicom. Učiteljicom koja ju je prošle školske godine, pred celim odeljenjem, vređala jer nije u očekivanom roku naučila tablicu množenja. Sa učiteljicom koja je njenu započetu rečenicu: »Ja kad porastem biću..«, završila rečju: »...glupa.«, predvidevši njenu budućnost pred svom decom. I naučivši je šta znači poniženje.

I mene bi bolela glava.

A i boli me kad pomislim na nju i slične. Nedavno sam bila pozvana na razgovor u jednoj privatnoj osnovnoj školi u Beogradu u kojoj mi je ponuđen posao. Ustala sam rano da bih ispeglala haljinu koja nije bez rukava i sa kojom mogu da obujem zatvorene cipele, smatrajući da je to prikladno. Direktorka narečene škole je na razgovor zakasnila i primila me u podrumu sa čijeg su svoda visili paukovi, a u jednom uglu bile poređane stare cipele. One koje je imala na sebi bile su nove: otvorene papuče na tanku štiklu. Osim toga, imala je na sebi šorts, majicu bez rukava dubokog dekoltea i debeo sloj šminke na licu. Dok sam odgovarala na njena pitanja, iz kojih je bilo jasno da ništa od dokumenata koja sam poslala nije ni pogledala, kuvala sam se u baletankama na 38 stepeni i pitala se ko su roditelji koji za godinu dana u toj školi plaćaju po 5000€. Šta oni očekuju za taj novac i šta od toga dobijaju na mestu na kom je ona koja odabira profesore odabrala da se predstavi na taj način? I, zašto bi se ti, od nje odabrani profesori, potrudili više? A trud oko izbora garderobe je zanemarljiv u odnosu na ostale stvari koje zahtevaju trud. Pobegla sam iz te zone sumraka, ali me glava jeste bolela.

Setila sam se te svoje glavobolje u susretu sa ovom prekjučerašnjom, dečijom, i shvatila da su međusobno ne samo povezane već i uslovljene. I da je, dok postoji uzrok prve, druga neminovna.

Ah,da: puno sreće na početku nove školske godine.

Trebaće vam.

...

Moj godišnjak :-)

Ja sam, za razliku od Ire, isprobala do sada svakakve frizure, ali su mi neke od ovih sa Yearbook Yourself ipak došle kao iznenađenje. Svakako sam shvatila da plavuša nikako ne treba da budem.
Favoriti su mi 1968. i 1978., a nad 1986. sam dugo stajala pitajući se da li je taj crknuti tvor na glavi za objavljivanje.
Pa, ipak... zašto da ne.

Sliku, naravno, obavezno povećati.




P.S. Čuvena 1982. mi, za divno čudo i na moju veliku radost, nije uspela... Hvala Bogu na malim ustupcima.

...

Stručnost

Imam poseban i zaista neprocenjiv dar: uspevam da se isključim u gradskom prevozu. To me spašava nerviranja zbog gluposti, malograđanštine, grešaka u jeziku, i sličnih stvari.

Danas mi, međutim, to nije pošlo za rukom. Sedela sam tik ispred dve žene od kojih je jedna rekla drugoj:
„Ma, svi prodavci lažu! Hvale robu jer samo gledaju da je uvale!“

Nisam se okrenula, ali sam pomislila: „Kakva neopisiva glupost!!“

Evo, uzmimo moj slučaj.

Pre dva meseca sam videla u izlogu jako lepe crne baletanke, tačno kakve sam tražila. I, što je još zanimljivije, jako jeftine.

Moje poverenje prema kvalitetu robe, obično je direktno proporcionalno njenoj ceni, ali sam ipak ušla.
Razgledala sam ih, probala, opet razgledala. Moja sumnjičavost prema jeftinoj robi mi je sedela na levom ramenu i prevrtala očima, ali sam ja ipak prelomila i odlučila da ih kupim.

Plaćajući, naglas sam prokomentarisala: „Ma, po ovoj ceni, ako ih i bacim već u septembru – isplatilo se.“

Prodavačica mi je uputila umirujuć pogled, uz reči: „Sigurno neće biti tako.“

I?

Bacila sam ih pre dve nedelje.

Žena nije slagala, zaista nisu dočekale septembar.


...

Između dve zone sumraka

Evo, provodim divno mirno veče. Završavam scenario o sektama, Senkina mama upravo izvršava samoubistvo, a Zemljina senka upravo prekriva Mesec. Ovo drugo nije u scenariju već na prozoru, ali kad bolje razmislim, možda ne bi bilo loše da i to uključim. Efekta radi.


Pomračenje Meseca

Ne mogu da verujem, ali nije bilo oblaka i sve mi je išlo od ruke!

...

Terorizam

Nakon što me je Ire nedavno upoznala sa "Mukama po Simonu" postala sam veliki fan nesretnog sapatnika.
I, evo još jednog od njegovih iskušenja.

P.S: Za neverne Tome: verujte, sve je, oh, tačno kako je prikazano...

Ma, daaaaaj!!

Kada ste po celi bogovetni dan prikovani za kompjuter, pauzu za mozak i oči koristite da završite sve što se završiti može. Koliko god kratka ta pauza morala da bude. A mora da bude kratka.

Sat vremena.

Skuvala sam sebi nešto da pojedem, oprala sudove, i sela da jedem. I, napravila fatalnu grešku: uključila TV. A kako sam sklona da padam iz greške u grešku, ostavila sam ga uključenog na B92 gde je upravo počinjala još jedna epizoda serije »Seks i grad«.

O klišeima, generalizacijama i dvodimenzionalnim likovima u toj seriji neću da pričam. To je već stara stvar. Ali, ono što me je (ponovo) dovelo do ludila jesu nelogičnosti koje su do te mere elementarne da vređaju inteligenciju (čak i) prosečnog gledaoca.

Naime, dešava se sledeća stvar: glavnu junakinju partner pozove da ide sa njim u Pariz, ona ne zna da li hoće ili neće, drugarice se protive tome. Tog istog dana, njena prijateljica sazna da joj je kuče skotno i to na način da shvati da se, možda, malo ugojilo. Odnosi ga u prodavnicu za kućne ljubimce (znači, ne kod veterinara) i prodavac je pipne i kaže da je trudna. Ova prva odlazi na žurku sa partnerom na kojoj se desi nekakav bizaran tragični događaj tokom kog žena pada sa višespratnice. To nije »nevina« žrtva: naime, ona povlači lajnu u wc-u, posle hoće da puši iako je pušenje zabranjeno na dotičnoj žurci, a i viče kako je Njujork dosadan!! Dramaturško pravilo je zadovoljeno: ona ima čak tri tragičke greške! I neka je pala kroz prozor, ko je jebe.

U međuvremenu, kuče one prijateljice naše junakinje počinje da se šteni! Ono »prepipavanje« se, po svim mogućim pravilima, moglo desiti kada je pseto bilo skotno oko mesec dana. Pa, neka bude i dva. Kuja nosi tri meseca, znači...šta? Između »prepipavanja« i večere kod ovih što hoće-neće u Pariz, i žurke i koćenja je prošlo mesec do dva dana. Ma, daj.

Nesretnica koja se usudila da koristi kokain usred Njujorka, a onda još i da kudi Njujork biva sahranjena, a sutradan ujutro kučetova vlasnica drži na prozoru prinove koje su već ogromne i uveliko gledaju. S obzirom na to da psići inače otvaraju oči nakon 12-14 dana, moguće je izvući neki od sledeća tri zaključka:

a) psi u Njujorku su napredniji i ne rađaju se slepi,
b) sahrane u Njujorku se organizuju dve nedelje nakon smrti, ili
c) pisci serije su idioti.

U svetlu svega što sam do sada u toj seriji imala priliku da vidim, ja se opredeljujem za opciju c).

I neka sad moram da nadoknađujem to vreme. Tako mi i treba.

...

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila jedina ti
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Konstantin Simonov
...

Pijaca

Pišem diplomski. Scenario za dugometražni igrani film. Pišem o nečemu što me boli i što mora da izađe iz mene, na ovaj ili onaj način. Izabrala sam ovaj. I tragajući za materijalom, naiđem na nekakav pijačni oglas pod fensi pseudonimom tender koji kaže ovako:



Poslovni prostor u Beogradu

Bioskop 20. Oktobar

Lokacija
Na početku Balkanske ulice, na manje od 50 metara od centralne beogradske ulice Terazije, preko puta poznatog hotela Moskva sa jedne strane i hotela Balkan sa druge strane, okružen sa tri nove, moderne poslovne zgrade u izgradnji, ukupne površine preko 20000 m2. Zakup poslovnog prostora u okruženju plaća se od 30 do 50 evra/m2. Nekretnine te veličine i pozicije retko se pojavljuju na tržištu.


OPIS OBJEKTA

Otprilike polovinu zgrade u Balkanskoj 4 zauzima nekretnina od 947m 2 na pet spratova, a čak devet podnivoa sa dve bioskopske sale od 470 mesta svaka, visine tavanice oko 12 metara. Na vrhu zgrade nalazi se velika ravna terasa koja ne ulazi u navedenu površinu, nekada korišćena kao bioskop na otvorenom, sa sjajnim pogledom na centar Beograda sa jedne strane i ušće reka Sava i Dunav sa druge. Osim bioskopskih sala, objekat ima niz pomoćnih prostorija ukupne površine od 264 m 2, uključujući i ulazni hol iz prizemlja Balkanske ulice. Drugi deo zgrade u najvećem delu je vlasništvo SO Stari Grad. Iz prizemlja zgrade, kao i sa spratova, postoji pomoćni izlaz na prolaz i stepenište koje takođe vodi ka Balkanskoj ulici. Sa pažljivim renoviranjem moguće je korisnu površinu značajno uvećati.

ZAŠTITA OBJEKTA I PLANIRANJE
Zgrada je građena 1920. godine ali nije pod režimom prezervacije Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

PARKIRANJE
Parkiranje je moguće obližnjoj javnoj garaži u Narodnog Fronta udaljenoj manje od 50 metara ili na drugim, obližnjim javnim parkinzima.

POSEBNE INFORMACIJE
Posebna dokumenta dostupna su za ovaj objekat:
• vlasnički list nepokretnosti iz Republičkog Geodetskog Zavoda
• kopija plana parcele

PONUDE
Opisana nekretnina je na PRODAJU putem TENDERA. Indikativna cena nepokretnosti 2.200.000 eura.

***

20. Oktobar, pravi starinski bioskop sa škripavim stolicama i ulazom sa plakatima sa obe strane, bioskop čijeg se prodavca semenki pred vratima još uvek živo sećam jer sam, tek ulaz pored, išla na probe u Krsmanac, taj 20. Oktobar se sada zove “Nekretnina”. I na dobrom je mestu. I veliki je. I moguće ga je još povećati. I, vrlo bitno, zgrada je iz 1920., ali NIJE pod režimom prezervacije Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Znači, može mu se raditi šta se hoće.
I košta pišljivih 2.200.000 eura.

Nikada se ranije nisam osetila ovako bedno što nemam neke veće pare.

I nikada se ranije nisam osećala ovako smešno što pišem scenario za dugometražni film u Srbiji.


...

Četvrtak

Pokušala sam, svojevremeno, da se bavim kritikom. Pozorišom i filmskom. Pokušala i odustala. Kažu, išlo mi je. Ja kažem, bilo mi je teško. Ne zato što nisam analitična ili što ne poznajem materiju dovoljno. Naprotiv. Ali, nisam, valjda u dovoljnoj meri cerebralna, očigledno ne onoliko koliko je potrebno za takav rad.
Mene stvari, događaji, umetnička dela, mesta... dotiču na ličnom nivou i veoma mi je, veoma teško da budem objektivna u sagledavanju situacije. Postojanje potpune objektivnosti je, svakako, tema za sebe koja otvara mogućnosti polemike, ali ja je svakako ne posedujem. Ne u meri dovoljnoj/potrebnoj/traženoj od kritičara. Takva sam prema prijateljima, koje sam spremna nasamo popljuvati za nešto, ali javno, pred drugima, do kraja stajem na njihovu stranu. Tako je i prema dešavanjima, tako je i prema umetničkim delima.

Tako je i prema filmskim festivalima.

Četvrti dan jubilarnog Motovuna. The wrong side of the week, rekli bi. Dan kada je bliži kraj nego početak. Ali, još uvek traje. Uveliko.

Ne pišem onoliko koliko sam mislila da ću. Ne znam ni sama zašto. Drugačije mi je ove godine ovde. Možda zato što vizuelno i jeste drugačije – Kaštel je preuređen, boja je druga, postoji Rusko kino – a možda je do mene. Mada, svi prepoznaju da je različito. Neki kažu bolje, neki kažu nije, a ja kažem drugačije. A ništa manje i ne očekujem od dolaska u Motovun.

Sinoć sam na Barbacanu (koji me vetrom uvek pomalo uspava) gledala film „Čovek na žici“ o Philippu Petitu, čoveku koji je 1974. prešao na žici sa jedne kule bliznakinje u New Yorku na drugu. I to ni manje ni više nego osam puta. Posle toga je bio uhapšen, pa odveden na psihijatrijsko promatranje nakon kojeg su postavili dijagnozu da je „čovek potpuno normalan, ali jako žedan.“ Ni Barbacan nije uspeo da me uspava pred tom pričom o istrajnosti na putu ka ostvarenju sna i, pomislila sam, koliko puta svi mi u svakodnevnom životu odustajemo od daleko ostvarivijih stvari, bez pokrića. Gledala sam ga i razmišljala o svim promenama kojima sam izložena ove godine; neke od njih sam sama preduzela, neke su se nametnule, ali... Svakako je svaka od njih pozitivna, ne treba da odustanem već da uživam.

Kao i u Motovunu.

Četvrti dan.
Danas kao neka kišica. Kroz sunce. Danas sam za dezert posle ručka pojela odličnu štrudlu sa orasima i suvim grožđem. Danas sam odspavala čak(!) do deset. Danas sam planirala da gledam 6 (šest) filmova. Danas sam pogledala izložbu predstavnika mlađe hrvatske likovne scene. Danas sam „overila“ Rusko kino u kom sam, još jednom, gledala „Ždralovi lete“.
I još jednom plakala.

Je**ni Kalatozov i slovenska duša.

Ali, od sebe se ne može pobeći.

...

Zrelost

Nakon devet dana Pule, osam dana filmova, tri dana ozbiljne prehlade i samo četiri dana mora, napustila sam sinoć obalu Istre i zaputila se ka njenoj unutrašnjosti. Umorna od gorepomenute prehlade (ali i od tulumarenja, red je da sa ovoliko godina preuzmem odgovornost za svoje postupke) i pomalo nervozna, kao i svaki rekonvalescent, pitala sam se kuda to idem u gluvo doba noći sa tatooom arene na levoj mišici koja je u Puli bila tako cool, ali koja me je sada, poluodlepljena od slane vode, već počela pomalo nervirati.

Ali, Martina, moja nova prijateljica, pametna je cura, te smo svratila u Bale. Tamo, u konobi "Kamene priče", susrela sam se sa nestvarnom atmosferom koju sam doživela na samo još jednom mestu. Ako u Beogradu uživate u ambijentu Udruženja svetskih putnika, svakako nemojte dozvoliti da put kroz Istru ne iskoristite da svratite do ovog čarobnog kutka. U snolikom okruženju (koje neodoljivo odiše onim toplim, nostalgičnim, zavodljivim duhom Bertolučijeve "Ukradene lepote"), uz tanjir fanstastične hrane (sastavljenom od mesa, grilovane banane i salate od šargarepe u rukole, začinjene sirćetom balsamico, maslinovim uljem i limunom) i belo vino, počela sam da se budim i shvatam zašto sam i kuda pošla.

Nekoliko sati kasnije bila sam u krevetu i, na pola puta između "od" i "ka", zaspala opijena svežim istarskim vazduhom...

Jutros sam stigla. U Motovun. Prošla crvenim tepihom koji je čitav Trg pretvorio u Crveni trg u skladu sa ovogodišnjim ruskim prisustvom koje postoji i u novom Ruskom kinu, srela draga lica i, uz belu kafu sela pred Kaštel da obeležim šta ću gledati. Otvorila program i zatvrila ga. Nakon ovoliko godina, naučila sam da to nikada ne pali. Naučila sam da je spontanost najbolji i najispravniji pristup na mestu gde svi planovi, ionako, budu zaboravljeni kada ponese trenutak.

Sazrela sam, dakle. Kao i Motovun koji, na svoj deseti rođendan nije više zelen već je poprimio ukusnu, toplu, sočnu narandžastu boju koja mami. Na užitak, na kušanje, na prepuštanje.

Dovoljno sam odrasla da shvatim da se ne vredi opirati (čak i kad bih to želela). Zagrišću.

P.S. U Bale ću pokušati da se vratim za vikend, kada je tamo Jazz festival, a vi konobu možete da posetite na www.kameneprice.com Dok vas put i zaista ne navede tamo. Ili vi njega.

...

Šta slušam i šta mi se dešava

Lipe lepe vazduh ulice najavom leta. I raduje me ta težina koja me svako veče nokautira u san. I senzualnim poljupcem u slepoočnicu poželi dobro jutro. Zabavlja me juni. Oduvek me je zabavljao. Zbog kraja školske godine, zbog kiša koje, nekako, uvek u ovo doba godine odaberu da zbijaju okrutne šale na račun izbora cipela za (pre)tople a kišne dane. Zbog trešanja, punjenih tikvica, makovima izbubuljičavljenih livada, sandala i soka od zove. Zbog ispita i umora ali i nagoveštaja leta koji donose. Zbog osećaja da dolazi godišnje doba kada je sve dozvoljeno. Nemam pojma zašto, ali dolazak leta je uvek u meni naglašavao osećaj »divljosti«, oslobađanje od okova obaveza, od okruženja... beg u novo i drugačije. Leto mi nije omiljeno godišnje doba. Lepljivo je i vrelo, smrdi na znojem umorena tela po pretrpanim autobusima, na asfalt, na užareni šljunak natopljen kremama za sunčanje. Ali juni - juni nazvan po Junoni, supruzi Jupitera, vrhovnog rimskog boga, Junoni zaštitnici Rima i boginje braka, juni koji mi izaziva "nemir na pola puta" između tekuće i nove godine - juni obožavam.

Junona je imala moć, kao i suprug joj, da upravlja munjama. Danas je to i pokazala. Provala oblaka nakon trećeg po redu vakuum-dana. Već sam bila pomislila da ćemo se svi pogušiti kao muve u flaši soka od zove u koju su, greškom, uletele. Kad, ono – kiša. I vetar. Kišu ne volim, ali vetar obožavam. Probudi talasima reke, pročisti zagušljiv vazduh sa ulica, uzburka ustajale misli. Kao mala katarza svaki put. Ne znam kako bih opstala u gradu u kom ga je manje nego u Beogradu. Zaista ne znam. A sada mi je naročito potreban. Da mi razbistri misli.

I sada –slušam. Sebe, ljude koje smatram pametnima, ljude koje smatram glupima i muziku koja mi trenutno prija. A to je, između ostalog, i ovih desetak pesama:

1.»Baš volim sve« - Elemental
2.»Back to Black« - Amy Winehouse
3.»Life for Rent« - Dido
4.»Sick and Tired« - Anastacia
5.»Children« - Robert Miles
6.»Peacebone« - Animal Collective
7.»Solta o Frango« - Bonde do Role
8.»To the Moon and Back« - Savage Garden
9.»Tamo gdje je sve po mom« - Jinx
10.»History Repeating« - Propellerheads
11.»Sweet Jane« - Cowboy Junkies

Svašta nešto. Možda posle vetra postane jasnije i ujednačenije. Sve.

...

Po svaku cenu

Sinoć se završio Ex Teatar Fest. Nakon, od strane prekornih pogleda i značajnih gestova organizatora i selektorke nasilno skraćenog okruglog stola čiji su učesnici bili veoma voljni za razgovor, proglašene su odluke žirija publike.

Treće mesto dele predstava Sunčicin plamičak Ivane Koraksić (okolnosti pod kojima je ova predstava dobila toliki broj glasova delimično su sumnjive i ne sasvim razjašnjene, s obzirom na to da je umetnica na okruglom stolu sama pričala da je ubeđivala glasače da zaokruže najvišu ocenu, i to nekoliko puta) i predstava Iza zatvorenih vrata, Novosadskog kraljevskog teatra u režiji Attile Antala. Sartra obožavam, reditelja sam sinoć upoznala i mogu da kažem da je veoma pametan, simpatičan, prijatan sagovornik i vrlo sladak. Toplo ga preporučujem mlađoj ženskoj populaciji. Da sam nešto mlađa ne bih bila tako velikodušna, ali ovako – devojke poslušajte savet i ne časite časa. Njegov diplomski film će biti prikazan 19.06. u Novom Sadu u okviru festivala Cinema City. Dakle, idućeg četvrtka – svi u Novi Sad.

Drugo mesto osvojila je predstava Rio bar, reditelja Bojana Đorđeva koju, na žalost, nisam gledala, tako da ne mogu da dam svoje mišljenje. U svakom slučaju – čestitam.

Prvo mesto otišlo je, rekla bih očekivano, u ruke Plavom Pozorištu iz Beograda za predstavu Čarobnjak ili harmonična kakofonija. Predstava je pravi eksperiment na temu entropije i teorije haosa, tako da ukoliko juče niste bili u prilici da ih vidite u Pančevu, otiđite sledeći put kada je budu igrali na nekom drugom mestu.

Posle nam se obratio Jaganjac, pa je bila žurkica-promocija CUTOUT MC-ja, pa smo se vratili u Bgd. Ja sam se uspešno borila i uspela da stignem do kreveta pre nego me san saplete na putu ka njemu. Jutros (»jutros«) sam se probudila u pola jedan i ceo dan kuntam. Ali vredelo je. Kad bih opet morala da proživim jučerašnji dan, ponovo bih izdržala.

Po svaku cenu.

...

Živa vatra, Sunčica, festival i kuma

Danas je treći dan festivala Ex Teatar Fest koji se po 37. put održava u Pančevu. Ja sam na njemu prvi put i, prvo pa muško – odmah vodim okrugle stolove. Može mi se kad mi je klasićka i drugarica Minja selektor. Sve funkcije se stiču preko veze, pa što bih se ja pravila pametna i mimo sveta. Lepo sam i ja dobila funkciju »vodiča« okruglih stolova preko veze. I to debele veze. Selektorske. Nisam ja naivna, pucam samo na visoko.

Okrugli (više elipsasti) sto je prošao veoma dobro, odlično, štaviše, imajući u vidu moj status rekonvalescenta (valjda nisam izostavila nijedno slovo. Al' kad ste rekonvalescent može vam se oprostiti ako napišete pogrešno »rekonvalescent«, zar ne?).

Viđene su tri predstave i to, štono vele na špicama američkih sitkoma, in order of appearance: Htela bih... u izvođenju Studija 21 i trupe DDT, Sunčicin plamičak, u izvođenju Ivane Koraksić i, the last but not the least, Obećana zemlja, Ljiljane Tasić.

Najviše polemike, žučnu raspravu (najpre preko mikrofona, a potom i bez njega) i nezapamćene reakcije publike (nezapamćene čak i od strane mene koja sam već bila u ulozi »vodiča« okruglih stolova na Festu i Infantu (tamo sam tu funkciju dobila bez veze. Mislim, nemajući vezu.)) izazvala je ova treća po redu.

O čemu je u njoj bilo reči nemam sada nameru da prepričavam: ko je bio video je, ko nije – što nije. Ili je video dok se davala u Rex-u. Ili će je videti neki drugi put.
Ono što je meni, u ove kasne sate i u rekonvalescentskom stanju bitno, jeste da me je ova super-žena sa slike aka Sunčica aka Ivana Koraksić aka novasuperheroinapančevačkedecepremakojojjeJagodicaBobicajednaobičnašmizla odabrala da joj budem kuma na venčanju! Ha! Od pedeset prisutnih ljudi – baš ja!

Pa šta što je to samo u predstavi?! Šta sad s tim?! Druge nije odabrala ni u predstavi.

Posle sam i ja od strane prisutnih gledana sa divljenjem. Neko kul dete će sutra u igri u parkiću biti Sunčica i vrteti pertle koje će glumiti vatru, a neko za nijansu manje kul dete će biti Ja - Sunčicina kuma.

I, tako. Da me Minja ne pozva da vodim okrugle stolove, ja sad ne bih bila lik u igri u parku. Kažem - sve mora preko veze.

...

Nevermore...

Juče mi je došla na prozor. Nisam videla odakle je sletela, samo se stvorila. Bolesna i polupokretna kakva sam trenutno, obradovala sam se društvu. Nije delovala uplašena, samo umorna od predugog leta. Ili pretoplog dana. Ili oboje. Ne znam. Polako sam ustala da bih joj dala vode, ali se ispostavilo da je moj oprez bio bespotreban. Zaista nije bila nimalo uplašena. Možda samo začuđena što očekujem da bi to mogla biti. Gledala me je pravo u oči, kao neko ko zna gde je i zašto došao. Kao neko ko se, zapravo, vratio. Dala sam joj vode, a zatim pažljivo pružila i parče hleba. Prihvatila je moju pažljivost i podjednako nežno mi ga uzela iz ruke, umočila u vodu i pojela. I tako jedno za drugim...

Sela sam pored nje i nastavila da čitam knjigu. Stajala je, pila vodu, namakala hleb, jela ga i posmatrala me. Valjda sam joj delovala podjednako umorna od bolova i toplote, kao i ona meni. Gledala me je pravo u oči. Prišla sam joj i pomilovala je. Sa puno obostranog poverenja.

Nakon dva sata odmora, još jednom mi se zagledala u oči i – odletela. Nekuda. Ja sam ostala. Razmišljajući ko je ona, odakle je došla i kako to da je, od svih otvorenih prozora, sletela baš na moj?

CSI – Can’t Stand Idiots

Isuse, u sredu uveče, oko ponoći po srednjeevropskom vremenu, na dužnosti je pogođen detektiv Eric Delko! Prvo u nogu, a zatim je, iako se uz nadljudsku snagu i svesrdnu pomoć svog nadređenog ipak dokopao zaklona, pogođen i u glavu. Krv svuda unaokolo, on leži, a meci fijuču oko glave užasnutog Horatia.

I tu se završi epizoda!! Čoveče! Čitavih 24 sata živa bila nisam! Tek kad sam sinoć začula zavijanje sirena bolničkih kola, laknulo mi je. Do kraja epizode je bilo povuci-potegni, al' izgleda da se izvukao.

Sad mi sa tom serijom ostaje samo još jedan problem (osim što mi svako veče koje provedem kod kuće oduzme sat vremena): kako to da su, pobogu, čitavu jednu epizodu svi uvek isto obučeni?! Pogotovo sam fascinirana time da se ni tinejdžerke koje bivaju pozivane na informativni razgovor ne presvuku nijednom. Pa, meni tata nije bio bogati preduzimač iz Majamija, pa sam se sa šesnaest godina presvlačila tri puta dnevno. A kad bih znala da treba da me ispituje detektiv Eric Delko, presvukla bih se itekako! Ne bih, valjda, išla u uflekanoj haljini sa mesta zločina na kojoj se nalazi DNK ubijenog, koja samo čeka da bude otkrivena. Svašta! Osim toga (nemam iskustva, doduše, ali mi se čini da bih tako postupila), kad bih nožem ubila nekoga, ne bih taj nož nosala sa sobom. Al' aj sad, nož manje više, al' ista haljina... C,c,c,c.... Ti Majamljani pojma nemaju...


P.S. Problem koji imam sa sablasnom islednicom koja svaki leš miluje po kosi i zove ga bejbi, i od koje me podilaze žmarci, zahteva više prostora i vremena.

...

Borges ili ne Borges, pitanje je sad?

Instantes

Kada bih svoj život mogao
ponovo da proživim pokušao bih u sledećem da
napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako
savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista vrlo malo stvari bih
ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnosti,
više putovao,
više sutona posmatrao, na više
planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na
koja nikada nisam otišao
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje
izmišljenih problema.

Bio sam od onih ljudi koji vode
promišljene i plodne zivote,
stalno.
Naravno da jeste bilo trenutaka sreće – ali,
kada bih mogao ponovo da živim,
pokušao bih da mi svaki trenutak bude ispunjen radošću.
Ako ne znate – život se od toga sastoji,
Ne propustite Sada!

Bio sam od onih koji nikuda ne kreću bez
termometra i termosa,
bez kišobrana i padobrana,

Kada bih ponovo mogao da živim,
bez prtljaga bih putovao,
kada bih ponovo mogao da živim – bosonog bih hodao
od ranog proleća do kasne jeseni,
u više zaprega bih se vozio,
više svitanja posmatrao i sa više dece se igrao,
Da je život preda mnom – ali meni je 85
I znam da je kraj...

***

Ko je, dakle, pravi autor ovog texta?

...

Iz Rusije s ljubavlju

Za tačno sedam meseci od jučerašnjeg dana, pada sto godina od prikazivanja prvog ruskog igranog filma. Reditelj desetominutnog ostvarenja pod nazivom »Sten'ka Razin« zvao se Romashkov, a radnja se vrti oko vođe grupe odmetnika oko Volge koji se, ne lezi vraže, zaljubi u zarobljenu princezu i to strankinju, te zapostavi svoje liderske obaveze što kod njegovih sledbenika izaziva negodovanje...

Taj film je bio prvi od sedam filmova prikazanih ovog februara u londonskom bioskopu Curzon Mayfair, čime je počela proslava stogodišnjice ruske kinematografije.
Ruskom filmu je i na ovogodišnjem FEST-u posvećena posebna pažnja, a proslave tim povodom ove godine su najavljene i na banjalučkom festivalu kratkog filma Kratkofil kao i na festivalu u Motovunu, kome je Rusija ove godine zemlja-partner.

Do juna u Banjaluci i jula u Motovunu, ljubiteljima i/ili poštovaocima ruske kinematografije, koja doživljava renesansu, preostaje čekanje i Kinoteka. Možda.

Sećanje, krađa i LP

Kada se 1987. pojavio u našim bioskopima, bila sam na pragu tinejdžerskog doba, a zima je bila jaka. Prava. Sa snegom, ledom i injem na granama drveća. Ne kao ove današnje kilave zime.

Čekala sam, tada, u redu ispred bioskopa "Jugoslavija" da kupim karte. Red je bio ogroman, kretao se sporo, a jedna ledenica se topila, kap po kap, tačno meni za vrat. I nije mi smetalo.
Kasnije sam još dva puta čekala u tom istom redu. Bio je to prvi film u mom životu (a i jedan od retkih uopšte) koji sam u bioskopu gledala više puta.

Zašto?

Nepunih mesec dana pre toga, umrla mi je baka (koja je insistirala da je zovem “baba”. Valjda je to zvučalo kao viši čin.), pa je film o kom sam mesecima pre toga čitala gomile tekstova u tinejdžerskom časopisu „Bravo“ (koji je na novinske kioske stizao neredovno i samo na nemačkom jeziku) predstavljao svojevrsni oblik eskapizma. A i nemački mi se poboljšao. A i imala sam poster Toma Cruise-a u prirodnoj veličini. Što baš i nije bog zna kako veliko. A ionako se nisam ložila na njega nego na Val Kilmera (kao da sam predosećala da će kad poraste biti Jim Morrison).

Tata mi je tada, sa službenog puta u Nemačku (ta zemlja je, izgleda, izvršila presudni uticaj na formiranje multimedijalne strane moje ličnosti) doneo soundtrack filma. Na LP-u, naravno. Mislim da se nikada ničemu nisam toliko obradovala!! Gulila sam neprekidno tu ploču, polako prelazila sa nemačkog na engleski, a pošto Interneta nije bilo, glavni izvor lyrics-a bilo je... pogađate: „Bravo“ sa svojim čuvenim nemačkim prevodima pesama.

Godinu-dve nakon toga slavila sam rođendan. Ne sećam se da li sam se dobro provela, ali se jako dobro sećam da mi je neko bez pitanja odneo i nikad ne vratio baš tu ploču. Pogodilo me je, ali sam prebolela jer je u to vreme Madonna već bila zasela na prvo mesto moje privatne top liste, a njen poster u prirodnoj veličini zamenio Tomov. Bilo im je potrebno otprilike isto mesta. Taman je lepo prekrila ostatke selotejpa koji su njega pridržavali.

Međutim, kako je vreme prolazilo, ja rasla, tata umro, a muzički ukus i tehnologija napredovali iz dana u dan, počela sam da osećam sve veću nostalgiju prema tom LP-u. Jer, to je bilo vreme pre nego što je Amerika tako očigledno preuzela mesto globalnog diktatora, pre nego što se Val Kilmer ugojio, a Tom Cruise postao sajentološki frik (samo je Meg Ryan skoro sve ove godine ostala verna istoj frizuri). Vreme iluzija koje mi danas, iako sam ih savim svesna, nimalo ne smetaju jer su pripadale tom vremenu odrastanja.

Zato mi je juče brat sa Interneta skinuo ceo soundtrack, pa čak i sliku sa omota netragom nestale ploče, i sada ponovo imam album.

Ne, naravno da nije isto, ali... Valjda i ta razlika daje pečat promenama koje su se, u međuvremenu, dogodile oko mene i u meni.

Anyone who's ever had a heart wouldn't turn around and break it

Tragajući za bendom Velvet Underground, naiđoh na ovu obradu pesme Sweet Jane sa soundtrack-a filma Olivera Stone-a Natural Born Killers, za koju je Lou Reed svojevremeno izjavio da je najbolja obrada koju je čuo.
A njemu valja verovati, zar ne?!
Enjoy!

Prestupite!

Uradite danas, na ovaj jedan nagradni dan, nešto što inače ne biste. Iduće godine niko neće moći da vam kaže: "E, prošle godine, tačno na ovaj dan...", jer iduće godine "tačno ovaj dan" neće postojati!
Zato, častite sebe. Nekim malim obešenjaštvom, na primer. Ili hrabrošću.
Biće vedro, kažu.
Budite i vi.
:)

Žuta minuta.. Al' ovog puta baš traje...

Chris de Burgh MISSING YOU

Trailer

U uglu njenih usana cigareta kao zalutali svitac u maglovitoj beogradskoj noći. Naslonjena na zid prikolice, desne ruke duboko nabijene u plitak džep tanke jakne, ćuti i gleda u jednu tačku. Svaki novi dim ima isti trailer – cigareta za trenutak zasija jače, na tren joj osvetli lice koje se, već naredne sekunde, izgubi u oblaku dima. Prebrzo, rekla bih, dolazi dim. Da li zaista puši ili samo »pućka«?

Na stanici kod Sava Centra, devet pari očiju uprtih ka Gazeli. Svako visoko vozilo probudi nadu. I svaki od devet vlasnika očiju kao da misli da ukoliko intenzivnije gleda u tom pravcu, nekim volšebnim kanalima, možda, taj autobus brže dođe. Evo, još jedan par svetala visoko izdignutih iznad tla! I još jedan kamion koji protutnji preko iščekivanja, razbivši ga u paramparčad... I ponovo svi pokupe nadu i, kao udicu, zabace je ka istoj tački.

Samo sam ja »mimo sveta«. Samo ja gledam u suprotnu stranu pokušavajući da, u polumraku, uhvatim onaj tren intenzivnog žara. Krupne neke oči, pretužne za malo godina koliko, rekla bih, ima. Ne gledaju ka Gazeli. Iz ironije ili iz ravnodušnosti? Da li čeka autobus? Da li čeka nekoga? Da li, uopšte, čeka? Hm... Autobuske stanice pružaju izuzetno dobru kamuflažu za besciljnost i melanholiju.

Stiže 601. Ulazi samo jedan čovek i odlazi u noć. Za njega je, dakle, sigurno da je zaista čekao autobus. Svi ostali smo, za sada, još uvek sumnjivi.

Najpre polako, pa sve brže, na stanici postaje življe. Lakovane čizmice na štiklu, male torbice, sjaj na usnama, frizure koje još uvek mirišu na frizerske salone, smeh. Kakav je sad ovo svet koji nam kvari scenografiju i atmosferu urbanog beznađa?
Odvlače mi pažnju, osvrćem se pokušavajući da im otkrijem izvor. Ah, pa da... Pod sloganom »Izađi na Fest!« filmski festival je večeras ispootvarao svoja staklena vrata. Ljubiteljima filma, ljubiteljima filmskih događaja, i ljubiteljima događaja. Posmatram maskarom širom otvorene nove parove očiju na stanici, slušam cvrkutave glasove u njihovoj kakofoniji, u glavi polako počinje da mi se vrti od Diora, Šanela, Kašarela i ostalih alhemičara, dok se pitam ko je tu, u stvari, zašto. I koliko je to, u stvari, bitno. Na ulici kneza Miloša još uvek je rasuta srča od jučerašnjih nemira, a eto, samo preko mosta, vrti se neki drugi film.

Večeras su gledali Šlendorfov »Ulžan«, reditelj je i proglasio festival otvorenim, gromkim aplauzom je zatvoreno otvaranje i nakon nekoliko sponzorskih reklama, festival je počeo. Bez trejlera drugih filmova pred sobom. Uvek mi je bilo neobično da se ista reč koristi i za prikolicu i za najavu filma. Jedno ide iza, drugo dolazi pre. Paradoks savremenih jezičkih razvoja.

Pomisao na prikolicu vraća me u stvarnost. Okrećem se, ali ona je već otišla. Autobus, znači, ipak nije čekala. Da li je dočekala ono što je želela, ili je odustala, ili su joj ovi veseli, raspoloženi ljudi pokvarili sumornu atmosferu prašnjave stanične tišine koja joj je prijala...ne znam. Čovek iz prikolice na koju je bila naslonjena, užurbano dodaje snickers čokoladice šećera željnim filmofilima, jedva čekajući da prođe još i tih deset minuta, da navuče teška vrata i ode u mrak.

***

A Mesec je te noći bio pun.
Iako je noć pre toga bio doživeo potpuno pomračenje.

Organizacija

Ovo prekjuče nije bio miran skup. Na mirnom skupu nema suzavca, na mirnom skupu ne lete kamenice ka izlozima prodavnica, na mirnom skupu se ne obračunava sa zgradama, pijani i razulareni srednjoškolci ne kradu po prodavnicama i ne bacaju šipke na glave prolaznika, na mirnom skupu se gradski i taxi prevoz pojačava umesto da se gasi, na mirnom skupu postoji milicija. Preventivno. Zato što je svaki skup koji se organizuje uvek miran skup. Niko nikada javno ne organizuje »nemiran« skup. A prekjuče je, paralelno sa mirnim skupom kod Skupštine, počeo i taj drugi. A policije kao da nije ni bilo. A bila je potrebna. Ne samo preventivno. Tužno je što većini onih koji su doprineli tome da stvar ne prođe do kraja mirno, kao i onih koji su se, kao ja, sticajem nesrećnih okolnosti i tuđeg idiotizma zatekli na ulici, nije jasno da je i to što se sve završilo tako kako jeste, takođe rezultat nečije organizacije.

Radi šta ti kažem, a (ne) gledaj šta ja radim!

Ranokapitalistička institucija u kojoj sam zaposlena danas radi kao i svaki drugi dan. Klijenti su najavili nekoliko dana ranije da neće doći, ali zvanični stav je da se danas radi. Bez obzira na to što je svakome jasno da je to potpuno besmisleno i iz praktičnih i iz bezbednosnih i iz nekih drugih razloga.

Kao prvo, grad će biti zakrčen. Ulice će biti pozatvarane jer će se reke ljudi slivati sa svih strana kako bi bile tu. Nijedan skup koji se planira nije u startu zamišljen kao nasilan, retko ko nemire planira, ali do njih ipak dolazi. I na koncertima, o političkim skupovima da ne govorim. Zato škole, ni osnovne ni srednje, danas ne rade. Da bi se izbegao rizik, da se ne bi izlagali opasnosti. Bar zato. Zato je roditeljima rečeno da će vrtići raditi (jer ima još ljudi koji, kao i ja, rade u institucijama sa niskim stepenom ljudske, građanske i nacionalne svesti i savesti) , ali da ukoliko ne moraju, ne dovode decu.

Ali, bezbednosni i praktični razlozi na stranu, mada ih lično vidim kao osnovne u ovoj situaciji.

Glavešina institucije u kojoj sam zaposlena veliki je nacionalista. Na svakom »stručnom« sastanku 90% vremena provedemo slušajući o nebeskom narodu, o vinčanskoj kulturi, o bogatstvu i drevnosti jezika kojim govorimo, itd. Ko se slaže slaže, ko se ne slaže ne slaže, ti sastanci ionako nisu zamišljeni kao diskusija već kao izlaganje toka svesti. Žalim svoje vreme protraćeno na slušanje tih monologa, a svakom dopuštam pravo na lično mišljenje i stav po svakom pitanju pa i po ovom.

Ali, druga jedna stvar je posredi.

Kako to da se sada, kada se nešto konkretno dešava, ta visoko uzdizana nacionalna svest krije iza dinara? Kako to da je teorija tako dobro elaborirana, a u praksi svest prvobitne akumulacije kapitala ipak nadvladava nacionalnu? Kako to da predmetima ovog teksta nije jasno kako takvom odlukom sami sebe potiru? Ja bih se na njihovom mestu, bar, isfolirala.

Nije reč o tome da li se ja slažem sa njima po ovom pitanju ili ne (a ne slažem se više ni sa kakvim mitinzima, ni sa kakvim rizicima, ni sa kakvim skupovima srednjoškolaca od kojih većina nema pojma o čemu je uopšte reč, ni sa kakvim okupljanjima opasanim policijom u oklopima, dosta mi je više svega toga svih ovih godina). Reč je o tome da sam ja, od juče, u velikoj dilemi i pitam se, gde ja to radim? Sa kakvim ja to ljudima saradjujem? Kako ja mogu da verujem ljudima koji ni sami sebi, na tako blatantan način, nisu dosledni, kakav ja njihov odnos prema meni mogu da očekujem? Bilo profesionalni bilo ljudski.

Srećan vam svaki dan!

Nadam se da ne obeležavate Svetog Valentina kao neki poseban dan.
Jer, to bi značilo da vam je samo jedan dan godišnje Dan Ljubavi.

A to bi bilo baš tužno.

Nemojte da čekate da vas neko ovako pogleda da biste ga zagrlili.
Ili da vas, daleko bilo, ovako zamoli za zagrljaj.

Jer, kad dotle dođe, obično je već kasno...

Ali, sigurna sam da to i ne radite.

I srećan vam, zato, i ovaj među svim ostalim Danima Ljubavi.

Volim vas i grlim.

Amajlija

Oporavak od produženo-prazničnog nerada ne pada mi nimalo lako, uprkos mojoj produženo-prazničnoj iluziji vezanoj za imanje vremena napretek. (Da, da, kako da ne! A onda je mrmot zamotao čokoladicu... Pa, danas je već nedelju dana manje godine koja je, koliko još juče, nosila atribut Nova.)

Da li sam donela novogodišnje odluke?

Da. I, moram vam priznati da mi nije bilo nimalo lako. Vrlo sam zahtevna prema sebi ove godine.

Ali, pre toga sam napravila i rekapitulaciju prethodne.

I?
To mi je bilo još teže.

Teška srca sam priznala sebi da postoje tri prošlogodišnja postupka kojih se stidim. I to je dobro, jer da ih se ne stidim bila bih jedno užasno ljudsko biće. Ovako sam samo ljudsko biće. Koje greši. Da li mogu te stvari da ispravim? Pa, mislim da čak i mogu, u nekom smislu, ali nisam sigurna da to ide baš tek-tako. Da li zbog toga treba da ispaštam? O, pa sigurna sam da se to negde poravnalo već! Samo kad bih razmislila.

Idući, pred Novu, Knez Mihajlovom i trudeći se da (ne) razmišljam tako duboko o svojim prošlogodišnjim gresima, kroz jutarnju izmaglicu na onim j****im klizavim pločama koje vam rade o glavi, preda mnom se ukaza prilika. Is it a bird? Is it a plane? No, it's a chimney sweeper! Majkemimile! Dimničar glavom i bradom, sav u crnom, sa kapom i sa onom četkom oko sebe! Pod punom radnom opremom!

Nigde kraja mojoj sreći! Sada ću (pomislih ja) iskoristiti zgodan trenutak, prići mu, pomisliti želju, uhvatiti se za dugme, blago ga dodirnuti i sve je rešeno! Na sličan način sam, dok sam bila u gimnaziji, od jednog od njih za poljubac dobila njegovo dugme sa rukava i nisam tog dana pitana eksperimentalnu fiziku. Stvar, dakle, besprekorno funkcioniše.

Međutim, sada su mi želje nešto kompleksnije pa nisam sigurna da bi samo razmena poljubac-dugme urodila plodom, već bih sada morala da uradim više (mama, slobodno nastavi da čitaš dalje), te sam razmišljajući o tome koliko daleko bi trebalo da odem, išla hrabro ka njemu, međutim: priđe on MENI!! Osmehnu mi se onim nevaljalim pogledom koji svi muškarci, valjda, dobijaju uz svaku uniformu koju zaduže i dade mi (uz taj osmeh) tri stvari:

1. Čestitku za Novu godinu,
2. »Negro« bombonu da mi, kako šeretski reče, bude slatko i
3. Malenu kopiju četke za čišćenje dimnjaka.

Zaboravih ja i na dugme i na želju, uzeh te tri stvari i odoh klizavom ulicom dalje.

Sada mi se, nakon čitave praznične groznice, sve to čini nestvarno, ali me četkica podseća na susret i na odluku da kroz godinu čijih sam sedam dana već okrnjila pokušam da prođem sa manjim brojem postupaka kojih će me biti sram.

Zaronite!!

Age of Aquarius polako, ali sigurno, stiže. Ovih prazničnih dana, astrološka i astronomska okruženja predstavljaju poprišta verbalno-ideoloških razračunavanja po pitanju toga kada će, tačno, nastupiti taj dan. Aleister Crowley je tvrdio da je doba počelo još 1904. (on je, istini za volju, tvrdio da ga je sam tada i proglasio), Carl Jung je prekretnicu predvideo za period između 1997. i 2000. godine, Sir Isaac Newton je proračunao da će početi 2060., a veliki broj astrologa smatra da je Ta godina 2046.

Budući i sama Aquarius, imam i ja mišljenje na tu temu:

Nikome od njih ne verujem.

Kako je moguće to odrediti? Kako je moguće odrediti, na primer, kada je jutros svanulo? Onog trena kada se sunce pojavilo na horizontu? Ili koji minut pre toga, kada je nebo već bilo plavo i kada se već dobro videlo? I, da li to znači da zora počinje u različito vreme za one koji žive u ravnici i za one koji su okruženi planinama? Hm...

Kada je 22. maja 1453. sunce nad Kostantinopolisom doživelo delimično pomračenje, grad je bio pod opsadom. Padom prestonice sedam dana kasnije, prešlo se iz mračnog Srednjeg veka u doba Renesanse. Kako da znamo da nije počelo još tada? Kako da znamo da će ikada početi? Kako da znamo da to doba za koje se vezuju tolike nade i očekivanja nije već tu, a mi ga traćimo? Ili da to nije samo neko nedostižno svetlo na kraju tunela kojem stremimo, a do kog nikada nećemo stići? I da li zbog toga treba da nas ophrva beznađe?

Komplikovano.

Da pojednostavimo: u filmu »Kosa« imamo preciznu definiciju i opis tog doba Vodolije. Molim lepo:

Harmony and understanding
Sympathy and trust abounding
No more falsehoods or derisions
Golden living dreams of visions
Mystic crystal revelations
And the mind's true liberation

Dakle, onog trenutka kada oko sebe prepoznamo te stvari, bićemo sigurni da je nastupilo dugo očekivano Age of Aquarius.
Lako, zar ne?

Ali, da se vratimo na pitanje o tome da li u ravnici i u planinama svitanje nastupa u različito vreme, to jest, da li možemo da računamo da je doba Vodolije nastupilo i ako sve one osobine prepoznamo u sebi?
Čini mi se da bi već to moglo biti dovoljno.

Dakle: Nenad, Vesna, Tanja, Garry, Sonja, Minja, Jelena, Nebojsa, Dalibor, Maja 1, Maja 2, Michael i ja – znamo već šta nam je činiti. A vi ostali – daj, pa potrudite se malo! Ojačajte Aquarian duh u sebi. Počev od 1.1.2008. imali ste pred sobom 365 dana da pokažete drugima da je dugo očekivano doba već tu.
Nekoliko ih je već prošlo.
Ne traćite vreme.

Družite se sa nama što više ;)

I uopšte se družite što više.
Već to je veliki korak napred.

Srećna Nova!