Trailer

U uglu njenih usana cigareta kao zalutali svitac u maglovitoj beogradskoj noći. Naslonjena na zid prikolice, desne ruke duboko nabijene u plitak džep tanke jakne, ćuti i gleda u jednu tačku. Svaki novi dim ima isti trailer – cigareta za trenutak zasija jače, na tren joj osvetli lice koje se, već naredne sekunde, izgubi u oblaku dima. Prebrzo, rekla bih, dolazi dim. Da li zaista puši ili samo »pućka«?

Na stanici kod Sava Centra, devet pari očiju uprtih ka Gazeli. Svako visoko vozilo probudi nadu. I svaki od devet vlasnika očiju kao da misli da ukoliko intenzivnije gleda u tom pravcu, nekim volšebnim kanalima, možda, taj autobus brže dođe. Evo, još jedan par svetala visoko izdignutih iznad tla! I još jedan kamion koji protutnji preko iščekivanja, razbivši ga u paramparčad... I ponovo svi pokupe nadu i, kao udicu, zabace je ka istoj tački.

Samo sam ja »mimo sveta«. Samo ja gledam u suprotnu stranu pokušavajući da, u polumraku, uhvatim onaj tren intenzivnog žara. Krupne neke oči, pretužne za malo godina koliko, rekla bih, ima. Ne gledaju ka Gazeli. Iz ironije ili iz ravnodušnosti? Da li čeka autobus? Da li čeka nekoga? Da li, uopšte, čeka? Hm... Autobuske stanice pružaju izuzetno dobru kamuflažu za besciljnost i melanholiju.

Stiže 601. Ulazi samo jedan čovek i odlazi u noć. Za njega je, dakle, sigurno da je zaista čekao autobus. Svi ostali smo, za sada, još uvek sumnjivi.

Najpre polako, pa sve brže, na stanici postaje življe. Lakovane čizmice na štiklu, male torbice, sjaj na usnama, frizure koje još uvek mirišu na frizerske salone, smeh. Kakav je sad ovo svet koji nam kvari scenografiju i atmosferu urbanog beznađa?
Odvlače mi pažnju, osvrćem se pokušavajući da im otkrijem izvor. Ah, pa da... Pod sloganom »Izađi na Fest!« filmski festival je večeras ispootvarao svoja staklena vrata. Ljubiteljima filma, ljubiteljima filmskih događaja, i ljubiteljima događaja. Posmatram maskarom širom otvorene nove parove očiju na stanici, slušam cvrkutave glasove u njihovoj kakofoniji, u glavi polako počinje da mi se vrti od Diora, Šanela, Kašarela i ostalih alhemičara, dok se pitam ko je tu, u stvari, zašto. I koliko je to, u stvari, bitno. Na ulici kneza Miloša još uvek je rasuta srča od jučerašnjih nemira, a eto, samo preko mosta, vrti se neki drugi film.

Večeras su gledali Šlendorfov »Ulžan«, reditelj je i proglasio festival otvorenim, gromkim aplauzom je zatvoreno otvaranje i nakon nekoliko sponzorskih reklama, festival je počeo. Bez trejlera drugih filmova pred sobom. Uvek mi je bilo neobično da se ista reč koristi i za prikolicu i za najavu filma. Jedno ide iza, drugo dolazi pre. Paradoks savremenih jezičkih razvoja.

Pomisao na prikolicu vraća me u stvarnost. Okrećem se, ali ona je već otišla. Autobus, znači, ipak nije čekala. Da li je dočekala ono što je želela, ili je odustala, ili su joj ovi veseli, raspoloženi ljudi pokvarili sumornu atmosferu prašnjave stanične tišine koja joj je prijala...ne znam. Čovek iz prikolice na koju je bila naslonjena, užurbano dodaje snickers čokoladice šećera željnim filmofilima, jedva čekajući da prođe još i tih deset minuta, da navuče teška vrata i ode u mrak.

***

A Mesec je te noći bio pun.
Iako je noć pre toga bio doživeo potpuno pomračenje.