Biltenuša

Prvo veče.
Otvaranje.
Ne znam kako je u Centru Sava, ali u centru Beograda je hladno. Duva vetar i pada kiša. Vetar volim, kišu mrzim. Jutros sam se isfenirala, a sad sam već sva ukovrdžana i naelektrisana. U širokom luku zaobilazim izloge da ne bih gledala ni poluafro frizuru koju imam na glavi ni iznerviranost koja mi se ogleda na licu. Ne samo zbog anti-frizure.

Ništa skoro neću moći da gledam na ovom 42Bitefu08.
Radim.
Četiri sata dnevno.
Mnogi bi ubili za takvo (ne)radno vreme, ali verovatno ga niko ne bi smestio u ovo doba dana. Noći. E, pa eto – ja radim taman u vreme da ne mogu da idem na 42Bitef08.

Da poludim.

Promeniću posao, okej, ne samo zbog pozorišta već i zbog mnoštva drugih stvari, ali... danas je gotovo. Večerašnju predstavu nisam gledala. Ni sutrašnju, ni preksutrašnju.

Danas su deca u Kefalici (jednoj od mojih omiljenih emisija) odgovarala na pitanje „Šta je juče, a šta je prekjuče?“, i jedan mali pametnjaković je rekao: „Juče je što je bilo pre, a prekjuče je što je bilo još pre kad već zaboraviš.“
Da li ću ja uspeti da zaboravim današnji fijasko sa kosom i sa neodgledanom predstavom? Mislim, onda kad se „danas“ pretvori u „prekjuče“?
Nisam sigurna.

Prolazeći gradom ka redakciji biltena (u kojoj, evo, ovo pišem potpuno sama u potpunoj tišini kojom odzvanjaju zvuci mojih prstiju po tastaturi) nagledala sam se cipela od kojih mi se ama baš ni jedne nisu svidele, čizama od kojih su mi se jedne svidele, ali apsolutno ne vrede 15 000 dinara koliko koštaju (toliko mi košta semestar učenja francuskog), a videla sam i dve fenomenalne haljine koje ću, bogami, da kupim; pa, kad prekosutra zaboravim prekjuče, one će mi obezbediti pozitivno sećanje na danas.

Život je, ionako, samo ono čega se sećamo.

.