Ivana

Da li ste videli onu užasnu reklamu tj. governmental campaign za borbu protiv nasilja u porodici, u kojoj žena završi kod... kako se to kaže na srpskom, jbg... u CSI: Majamiju to kažu coroner... Znate, već: one čike i tete što pregledaju leševe.

Grozno. I upečatljivo.

Žene su žrtve nasilja.
Hm...da... žene su žrtve nasilja, ali i svoje gluposti. Da bi se nekome pomoglo, taj neko mora da želi da mu se pomogne. U tome je stvar.

Imala sam prijateljicu Ivanu, bile smo najbolje od detinjstva, kroz vrtić, osnovnu školu, gimnaziju. Bila je pametna i lepa. Lepa čak i u pubertetu. Kada smo svi izgledali kao ružni pačići, ona je bila labud.

I onda je Ivana jednoga dana u trećem gimnazije svukla neoprezno majicu na fizičkom i otkrila svoja modro-zelena leđa. Bila sam zapanjena. Pitala sam je šta se desilo. Brzo je spustila majicu i rekla: "Boki me udario." "Udario ili udarao?", pitala sam je, na šta nisam dobila odgovor. Nakon par sekundi pitala sam za razlog, i dobila odgovor: "Zato što ne voli kad ne nosim potkošulju." Na moju nevericu, odgovorila je: "Ti to ne razumeš."

I bila je u pravu. Nisam razumela i još uvek ne razumem.

Da li sam pokušala da je urazumim?
Da.
Šta sam postigla?
Odstranila me je iz svog života.
Da li bih sada, kada sam starija, mogla da učinim više?
Uz takav njen stav, ne verujem.

Ona je, dakle, ostavila mene, a on, na kraju, nju. I to dok je bio u zatvoru. Ona je odlazila u posete, a on nije hteo da je primi. Plakala je i molila ga, ali Veliki Boki je ostao neumoljiv.
Napustila je fakultet, udala se i razvela. Za i od nekog drugog Bokija. Radi kao sekretarica u nekoj privatnoj firmi na gradskoj periferiji.
Ne znam da li još uvek izlazi u susret "umesnim" muškim zahtevima vezanim za modu.
Nadam se da ne.
A nadam se i da vidi onu reklamu i da se zapita da li je moglo drugačije.

Beli patuljak ili svetlo na kraju tunela?

Završio se festival autorskog filma. Bio pa prošao. Kao što sve bude pa prođe. Jako posećen. Skoro sve večernje projekcije potpuno rasprodate, a i većina prepodnevnih. Glavne nagrade odneo rumunski film »California Dreamin« Cristiana Nemescua koji nije dočekao da ga vidi završenog: prošle godine u Bukureštu, u taksi u kom je sedeo sa svojim toncem, udario je nekakav besan auto nekog Britanca koji je pokazivao kako mu se može. Smrt reditelja ali, ovoga puta, ne i smrt filma.

Bar ne na festivalu.

Festival autorskog filma je moj omiljeni festival. Dimitrije me zeza zbog toga, ali ja zaista volim te filmove ponikle u malim produkcijama, gde producent nije svemoćni-svevišnji, već delo ipak pripada autoru. Kada je osnovan, zvao se »Pogled u svet«, jer je tada to i bio: pogled iza gvozdene zavese, iza svih administrativnih peripetija, iza svih redova za sve vize, govorio je u ime svih filmova koji su postojali, ali nisu uspevali da dođu. Iako su bili više nego dobrodošli. Tih godina sam, u farmerkama i debelom džemperu u poluhladnoj dvorani, sa kokicama u ruci i sendvičima u torbi, sedela na festivalu autorskog filma od jutra do mraka, ne bih li odgledala što više filmova. Jer, sendviči su bili tu, ali prava hrana je dolazila sa ekrana u zatamnjenoj bioskopskoj sali. I halapljivo sam je gutala.

Ove godine sam gledala manje filmova, ali to je zato što sam u lošem raspoloženju ovih dana. Ali, kao što sam mogla da vidim, većina ljudi je bolje raspoložena. Za film. Ljudi koji se tiskaju ispred zatvorene blagajne na kojoj je preko kvadratića u programu koji ukratko prepričava sadržaj filma crnim flomasterom napisano slovo »R«, nadajući se da će neko od tih kojima je film »R« u međuvremenu biti sprečen da dođe, pa da će karata ipak biti. Ljudi koji i dalje dolaze neobavezno obučeni, jer je ta »domaća« atmosfera festivala opstala. Ljudi koji su se tokom svih ovih godina postojanja festivala postepeno navikavali na činjenicu da se film iz bioskopa polako preseljavao na ulice, u kartonske kutije pirata koji se, sa rukama u džepovima, osvrću ne bi li uočili inspekciju za koju se pričalo da postoji, te pravovremeno otrčali sa kutijom, odnoseći pod miškom Spilberga, Banderasa, Paćina ili nekog trećeg.

Danas, kada Festival autorskog filma svojim trinaestim rođendanom zvanično postaje tinejdžer, u blizini sale u kojoj se održava ne postoji nijedan bioskop. Na mestu gde je bio Jadran, sada je nekakva fancy prodavnica u kojoj se prodaje kafa, i suvi kolači sa kajsijama po ceni bioskopske karte. Nikada ništa tamo nisam kupila, jer bih se osećala kao da sam došla na parastos, da uzmem hranu preko groba. O Kozari, Balkanu, 20. Oktobru da i ne pričam. Radi samo Zvezda, gde se filmovi gledaju za 100din.

Ipak, danas je objavljeno da Đivanović (novi gazda Beograd filma) o kome sam već pisala u nekom od ranijih tekstova, kaže da planira da obnovi bioskope i vrati publiku u njih, a da je Jadran prvi na spisku i da bi već u martu trebalo da dobije najsavremeniju digitalnu opremu. Ne znam šta će sa onolikom kafom i kolačima koji su mu zauzeli mesto, ali neću da se nerviram. Ne više. Umorna sam. Čovek je rekao i želim da verujem. Kao što želim da verujem i da svi ovi ljudi koji su došli da gledaju tolike filmove na festivalu, nisu to učinili da bi se sklonili od hladnoće. Kao što želim da verujem da Festivalu autorkog filma broj trinaest nije baksuzan, već da se on od »Pogleda u svet« pretvorio u svetlo na kraju tunela, a ne tek u umiruću zvezdu koja svetli još neko vreme nakon sopstvene smrti da bi se, na kraju, sasvim ugasila.

ZE(vze)N

Gregarious gnu
communicates insincere
niceness. Trust him not!

Sećate se onih kojićemitođavouživotu predmeta na fakultetu? A, sećate se kako ste (nemojte da se folirate, sigurno da jeste) ponekad i na onima koji vas zanimaju zevali od dosade.
E, i? Šta ste onda radili?! Recite, recite!!!

Ja sam pisala haiku.

Da sam studirala bilo šta drugo, mogla bih biti proglašena totalnim bolidom, ali kad studirate književnost, onda to dođe kao neka vežba za mozak. Meni je, bar, bila.
Predmeti na kojima sam bila posebno plodan stvaralac bili su kontrastivna analiza (još uvek nisam sasvim sigurna šta je to, ali sva vaša pitanja ću sa zadovoljstvom proslediti Nadeždi :-) ) i morfologija.

Dakle, haiku: tradicionalna japanska poezija koja se, formalno, sastoji od sedamnaest slogova (tj. njima sličnih celina) i to: pet u prvom stihu, sedam u drugom stihu, pa u trećem stihu opet pet. Značenjski... e, pa, sad... to je, više, ovako, na nekom dalekoistočnom, filozofskom nivou. U principu, zaokružena priča koja bi trebalo da izrazi osećanje stvaraoca prema temi, a čitaoca da navede na razmišljanje.

Ja sam uverena da kada su napisane na japanskom, haiku pesme imaju daleko dublji smisao, ali su meni na engleskom i srpskom predstavljale tek nepresušan izvor razonode i mogućnost da mozgam na zadatu temu.

Čemu sve ovo? Danas sam na sred pešačkog prelaza srela Radmilu Đorđević, profesorku koja mi je predavala kontrastivnu, ženu koja je zaslužna za bogatstvo mog haiku opusa. I setila sam se jednog koji sam posvetila njoj:

Baš svaki njen čas
željno iščekujemo-
nestanak struje.

To je neka vrsta hibridne tvorevine koja u sebi sadrži elemente haiku poezije, ali i slovenske obredne pesme kakve su bile dodolske ili koledarske. Iako paganka imenom (a delimično i uverenjem), ne sećam se da li sam uspela da prizovem nestanak struje.
A vi?
Jeste li nekada napisali neki haiku?

Hrišćansko-paganska konfuzija. Ili ne.

Lepo je prošlo. Mama je opet pokazivala tendenciju ka preterivanju, ali s obzirom na to da sam najpre pisala o snegu, čini se da ove godine i nije bilo dramatično...

Porodična Slava je praznik koji u srpskom narodu datira od davnina. Od tolikih davnina da one zadiru u predhrišćansko doba. Tada je obeležavanje Slave predstavljalo prinošenje žrtve zaštitniku kuće i porodice. Žrtva se sastojala od mesa ubijene životinje što je činilo posebnu čast dotičnom paganskom božanstvu/zaštitniku, a u to vreme nemaštine i žrtvu samo po sebi. Ipak, s obzirom na to da je to predstavljalo i priliku da se i porodica sama pogosti, bila je svojevrsna svečanost.

Sa pojavom Hrišćanstva, krenuo je i pokušaj da se ono proširi i u paganstvu izuzetno naklonjenim predelima. Da li su se oni koji su tu odluku doneli u međuvremenu zbog iste pokajali nije mi poznato, elem sami su krivi. Ali to je neka druga priča. Međutim, budući mudri/lukavi/pronicljivi, prosvetitelji su, videvši stanje u pomenutim predelima, stavili prst na čelo i rekli: »Ovi ne samo što su totalno zaglibili u paganstvo, već su i pomalo ratoborni, tako da bi nametanje bilo čega moglo da nam se vrati kao bumera...(ne, nisu znali za bumerang, velike boginje su poubijale Aboridžine tek mnogo kasnije, ostavivši tamošnjim prosvetiteljima njihova oruđa i oružja. Zgodno, zar ne?)... moglo da nam se olupa o glavu. Ali, s obzirom na to da smo mi podjednako duboko zaglibili u Hrišćanstvo, rešili smo da im ga nametne... pardon, da ih prosvetimo kako znamo i umemo. Zato ćemo ih pustiti da slave tu svoju slavu, ali umesto te gluposti o posebnim božanstvima kao zaštitnicima kuće, neka izaberu po jednog Sveca i neka taj dan bude posvećen njemu.« Kako rečeno, tako i učinjeno.

Danas, mnogo godina nakon pomenutih previranja, srpski narod proslavlja Slavu, ali na određene pravoslavne praznike.

Hrišćanstvo je, međutim, jedna sasvim ozbiljna, pravilima uređena religija koja ima svoje kanone i norme ponašanja koji su se, stotinama godina stopili sa onim neuređenim, slobodoumnim i u neku ruku raspojasanim paganskim, tako da je nastala svojevrsna mešavina ne sasvim jasna savremenom čoveku.

Moja porodica (sa tatine strane, naravno, pošto je muška strana, je li, ono što se računa) slavi Đurđic, koji pada šesnaestog novembra. To nije tako rasprostranjena Slava kao, na primer, Sveti Nikola za kojeg se kaže da ga pola Srba slavi, a druga polovina ide u goste. I stvarno je tako. Ja sam izrod koji ne poznaje ama baš nikoga ko ga slavi, ali moj jadni napaćeni brat ima tri kuće koje na taj dan (19. decembar) mora da poseti i da u njima jede.

E, tu stižemo do zanimljivosti proistekle iz kombinacije hrišćanstva, paganstva i površnosti savremenog čoveka. Naime, u današnje vreme kada se pije instant kafa, jede instant hrana, ostvaruju instant emotivne veze i stvaraju instant prijateljstva, instant je i pristup religiji. Ne kod svih, ali kod većine. Slava se više ne posmatra kao dostojanstven, svečan, religiozan i duboko intiman praznik porodice koja tog dana, u skladu sa kolektivnim nesvesnim u kombinaciji sa hrišćanskim običajima, slavi Sveca zaštitnika kuće. Tako je bilo kod naših baka. Za slavu se mesio slavski kolač i pravilo žito koje je pop dolazio da osvešta, išlo se u crkvu da se upale sveće za zdravlje i sreću živih, i za pomen mrtvima. Prve na gornjem nivou, druge na donjem nivou. Najpre za žive, posle za mrtve i isključivo tim redosledom. Za žive se samo prekrsti, a za mrtve se prekrsti i poljubi sveća, pa onda upali. Isključivo tako. Zašto? Zato što tako. Zato što je tako pravilno. Postoje objašnjenja. U njih se treba udubiti i naučiti ih, ili ih treba prihvatiti kao takva. Ili treba odustati od cele stvari. Ali, u današnje vreme kada se pije instant kafa, jede instant... itd., danas bi većini dobro došao jedan od onih priručnika Folirajte se... na temu pravoslavlja. Danas bi svi da slave Slavu, ali instant, onako kako i žive. Slavski kolač se naručuje u pekari, gosti se okupljaju u restoranu, a time se gubi poenta i Slava postaje tek neformalno okupljanje koje za svrhu ima krkanje i lokanje. Slavski kolač i žito su naslednici običaja prinošenja žrtve zaštitniku kuće. Tu žrtvu MORAJU da prinesu žitelji te kuće, članovi porodice jer, u protivnom, sve gubi smisao.

Oni koji slave svetog Nikolu su u posebnom problemu. Taj svetac, naime, pada u vreme Velikog posta, što znači da ne sme da se konzumira ništa životinjskog porekla. Ali, pobogu, kako da se slavi Slava uz ribu, posnu sarmu i pasulj prebranac?! Pa, gde to ide!? Tako da većina tih folirajmosepravoslavlje vernika na putu ka pečenjari odakle treba da pokupe naručeno prase, svrati u crkvu da odnese slavski kolač i žito, sačeka svoj red krišom gledajući na sat, i vrati se kući na krkanluk.

Đurđic ne pada u vreme posta, ali kada padne na sredu ili petak, priprema se posna hrana. Kao i svaki drugi praznik. Zato jer tako. Postoje obrazloženja u koja se treba uputiti ili ih prihvatiti kao takva. Ili odustati od cele stvari.

Ja sam krštena jer su moji baka i deda, koji su bili duboko religiozni tako želeli. Svoju versku pripadnost doživljavam kao njihov poklon meni i kao sećanje na njih. Sa svojim pokojnim ocem sam odlazila u crkvu, o Uskrsu najčešće. To je bio neki naš ritual. Od kad je on umro, ne činim to više. Da li sam izgubila veru? Ne, samo sam se preispitala i shvatila da verujem u Boga, ali u crkvu...ne znam. To je građevina nastala ljudskom rukom, a ne božanskom mišlju. Ljudi koji tamo rade završili su školu kao što sam i ja završila školu. To je religija. Vera je nešto sasvim drugo. Kada bih morala da definišem svoje mesto u celom tom sistemu, mislim da bih rekla da sam bliska nekom pagansko-protestantskom shvatanju: mislim da je Bog u svemu što nas okružuje, a da mi za kontakt sa njim nije naophodna crkva kao posrednik. Ponekad, istina, odem da upalim sveće (navedenim redosledom i na navedeni način), ali... Sećam se neke predstave koju sam jako davno gledala, u kojoj su pokojnici predstavljeni na nekim ljuljaškama, mirni, ozbiljni i u mraku. Ali, kad god bi ih neko među živima spomenuo, »oživeli« bi, obasjalo bi ih svetlo, počeli bi veselo da se ljuljaju i bilo bi im lepo. Ja verujem da je tako. Ja verujem da se i tata i svi ostali koji su mi dragi, a više nisu tu, ljuljaju na tim ljuljaškama kad god pomislim na njih, kada god ih sanjam ili pomenem. I sad kad ovo pišem.

A Slavu slavimo u skladu sa običajima. Jedini problem stvara moja mama koja, u panici da neće biti ničega dovoljno, pretera, tako da sada imamo hektar belih štanglica koje su preostale. Ako ste u blizini, svratite. Odlične su. Iako su posne.

Padaju, padaju, s neba bele zvezde....!

Zbog grudvanja, sankanja, klizanja, skijanja, pravljenja Sneška Belića, pisanja po zamrznutim prozorskim oknima, najlepših fotografija koje napravim tokom čitave godine, hladnoće koja se pretvara u toplotu dok se bele zvezde tope na jeziku, svetlucanja kada ga obasja sunce, zbog ledenica, šarenih kapa, šalova, rukavica, zbog načina na koji škripi pod nogama, zbog mraka koji više nije tako mračan, zbog injem okovanih grana, zbog čaja, kuvanog vina i cimeta, zbog zvuka tišine koja se čuje. Obožavam ga.
Sinoć je počeo da pada. Nadam se da će ga ove godine, za razliku od prethodne, biti.

Gorana, j'ai répété mon français!

»Dobar dan, Vesna, kako ste?!«, odzvanja nevelikom prostorijom glas pun entuzijazma koji ne očekuje odgovor na postavljeno pitanje. Pitanje je, ionako, tek deo etikete. Kad bi me stvarno upitala, odgovorila bih joj da sam dobro. I jesam, baš nešto jesam.
Vlasnica glasa mi uzima jaknu i torbu i kaže mi, podjednako dobro uvežbanom intonacijom, da se smestim na krevet do prozora. To, u stvari, nije baš krevet. Više je sto. Mislim da ih tako i zovu. Stolovi.

Skidam bluzu, obmotavam se onimnekimkaopeškirićem, ležem i sklanjam kosu sa lica. Vlasnica glasa me pokriva ćebetom, iako mi nije hladno. Čekam. Radio-stanica Beta RFI nas obaveštava o dnevnim događajima, iznad vrata se ljulja jedna od onih drangulija koje, kao, hvataju snove, mirišu kojekakve kreme, osoba do mene je već neprepoznatljiva pod celofanom. Jako svetlo me zaslepljuje i više ništa ne vidim. Svest mi se prespaja na druga čula koja su joj ostala na raspolaganju.

-...i ja sad više uopšte ne znam šta da mislim o njoj.

-Ma... šta da misliš, pa jasno je sve k'o dan.

-Čekaj, čekaj, šta je ona rekla? Da je on rekao da ne može da joj da taj projekat jer je njen dečko u toj redakciji pa bi bio sukob interesa?

-Da! Pomisli molim te?

-Kakav je on zadrigli prasac! Pa on nema sa kojom nije bio! Da je tako savestan, trebalo bi da pootpušta pola televizije!

Smeh.

-Ali, od nje se to nisam nadala. Izvini molim te, ali njena prabaka je staaaaara Beograđanka, a njeni roditelji...

-...kad bi njen jadni otac znao kakvim ona životom živi...

-...ja bih joj rekla.

-Šta bi joj rekla? Emisija ti je propast, a ti si jadna do srži?

-Ne mislim tako, ali rekla bih joj, znaš šta Bebice, to više ne ide tako...«

Sad mi je lice već prekriveno smrdljivim algama, a sve zajedno umotano u celofan. Nemam pojma ko šta priča. Razmišljam kako bih na engleski prevela sintagmu »zadrigli prasac«, za koju ne znam na koga se odnosi, mada pretpostavljam. I pokušavam da shvatim na koji je način mesto rođenja prababe u vezi sa ponašanjem praunuke. A i koja je televizija u pitanju? I ko je On – prasac? I ko je Bebica?

U trenutku kad shvatim da se gubim u tuđim tračevima, osećam dve snažne ruke na ramenima. Masaža. Ne prija mi uopšte, ali me je uvek strah da se suprotstavim. Vlasnica glasa mi nudi »kaficu? čaj?« Ne razumem kako bih u ovom položaju mogla da konzumiram bilo šta, tako da odbijam. Smeh i tračarenje postaju sve glasniji. Uz ovo masiranje, teror je upotpunjen. Pokušavam sebi da odvratim pažnju preslišavajući se glagol avoir. Dobro mi ide. Moja profesorka francuskog, Gorana, bila bi ponosna na mene.
Odjednom...

-Bebice! Pa, ćao!

-Jao, ja danas nemam zakazano, ali sam prolazila, pa sam mislila...

-Ma, naravno, naravno, evo...

Jako sam skoncentrisana da prepoznam glas Bebice, ali ne vredi. Tako mi i treba kad ne gledam redovno televiziju, pa ne znam voditeljke. Sad ne znam tračeve.

Nakon sat vremena vade me iz ambalaže. Oblačim se, izlazim, ali sad je prekasno. Bebica se u međuvremenu pretvorila u jednu od mumija koje mirno leže na stolovima strpljivo čekajući kozmetički tretman.

Nikada neću saznati.

Bar sam se preslišala avoir.

Osmeh

Ruža-lopuža je lokalni naziv za prodavnicu u kraju u kom radim. Sve je skuplje bar za deset posto nego na bilo kom drugom mestu, jer do »bilo kog drugog mesta« treba malo da se ide. Nikad nemaju da vrate kusur, pa vam ponude žvaku umesto kusura, koju ja nikad ne uzmem jer kad mi se žvaću žvake kupim ih, a kad hoću kusur, neću žvaku. I tako. Nezgodna umem da budem pomalo, priznajem. Povremeno. Ali, u principu, ne kupujem kod njih. Samo u situaciji krajnje nužde.

Danas je užasan dan. Kiša pljušti, košava pokušava da potuče sopstveni rekord u pređenim metrima u sekundi, a sunce ceo celcijati dan nije uspelo da se izbori sa oblacima. Grozota. Samo za spavanje. Ako je i za to.

A danas sam, na takav dan, kod Ruže-lopuže, dobila jabuku.

Uredno sam je stavila u kesu, izmerila i donela na kasu.

Momak kaže: »Još nešto?

-Ne.

-Samo jabuku?

-Da.

-Uredu je, reče on sa osmehom.

-Mogu da uzmem jabuku?«, zbunjeno ću ja.

Samo je klimnuo glavom, nasmejao se i pružio mi je. Nasmejala sam se i izašla. Pa sam se setila bontona, vratila se i rekla hvala.

Da ne bude zabune: nisam bila našminkana, imala sam na sebi debeli džemper, jaknu i farmerke, a i kosa mi je bila vezana gumicom za tegle. Dečko je, prosto, bio drag.
Za dvanaest dinara koliko sam ja »uštedela« a on »izgubio«, oboje smo dobili po osmeh na tmurni dan.

Kakav neočekivano dobar pazar!

Trening zavisti, pakosti i zlobe

On-line saradnja je jedna od najnapornijih stvari kojima sam povremeno izložena. Valjda to zavisi od tipa ličnosti, ali meni ne prija. Osećam se izolovano i, nekako, eksploatisano. Pristajem na to jer je kod kuće tiše i imam bolju koncentraciju, dakle, izbor je moj, te se, prema tome, nemam na šta žaliti. Uglavnom.

Ipak, s obzirom na to da od teksta do teksta ipak prođe izvesno vreme, bude tu praznog hoda koji bi trebalo nekako ispuniti, a koji, pak, nije dovoljno veliki da bi se tokom njega moglo ne znam šta pametno uraditi. Televizija, novine, forum. Pre neki dan sam, valjda iz nedostatka sadržaja u prva dva, odabrala ovaj treći način prekraćivanja vremena.

Uglavnom sam na temama vezanim za fotografiju ili za ženska pitanja, ali je tog dana jedna vest toliko dominirala, da je bilo neminovno, namerno ili slučajno, čitati o tome: na autoputu Beograd-Zagreb dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj je poginuo makedonski pevač Toše Proeski. Ne slušam tu muziku, jedina njegova pesma koju znam je »Čija si« i jednom sam ga slušala kako peva »Zajdi, zajdi«, znam da je bio uključen u neke humanitarne akcije, da je simpatično izgledao i da je delovao jednostavno, smireno i pitomo. A to je u tim vodama jako, jako, jako retko. I to je to što se tiče mog poznavanja njegovog života i rada. Skoro ništa. A vest o njegovoj smrti me je jako pogodila. Zato što je strašno umreti u dvadeset sedmoj godini života. Zato što je strašno umreti na takav način. Zato što je, prosto, strašno.

Ali pogodilo me je još nešto. Pogodilo me je koliko ima ljudi koji osećaju potrebu da se iživljavaju nad tragedijom i nad osećanjima drugih. Jedan od komentara bio je: »Boli me kurac za Tošeta. Ne volim njega, ne volim njegovu muziku, nije me briga da li je umro ili je živ. Ljudi ginu svaki dan, nije njegov život vredniji zato što je bio poznat.«
Nije, slažem se. Ne mislim da su životi ljudi koji imaju decu vredniji od onih koji ih nemaju. Ne mislim da su životi žena vredniji od života muškaraca, ne mislim da su životi mlađih ljudi vredniji od života starijih ljudi, ne mislim da su životi poznatih ljudi vredniji od života anonimaca. Zaista ne mislim. Moj deda je umro u devedeset prvoj godini. Bez muke. Samo je zaspao. Plakala sam dok je bilo suza. I duže od toga. Ali, to je bila moja tuga. Nije bila tragedija.

Ljudi u tuzi traže sagovornika, zato nije čudno što se poznate osobe žale od strane svih. To nije čudno. Čudno je što ima ljudi koji osećaju potrebu da pljunu na tuđa osećanja. Problem u tome što dotičnu osobu, sakrivenu iza forumskog imena, »boli kurac« što je jedan mlad čovek poginuo i, štaviše, što ima potrebu da o tome dva dana piše, da se uporno nadmudruje sa onima koji idu da se upišu u knjigu žalosti, nazivajući ih patetičnim glupacima, što ima potrebu da sada prekopava po njegovoj privatnosti, preispitujući da li je imao dve devojke istovremeno i kako će one reagovati ako se sretnu na sahrani.

I muka mi je od toga. Muka mi je od tog iživljavanja, muka mi je od ljudi koji leče svoje frustracije povređujući druge ljude, muka mi je od intelektualne masturbacije na temu potrebe izdizanja iznad »niskih strasti«. I muka mi je što mi ostali to dopuštamo. Na forumu ih moderatori ne isključuju iz diskusije, u životu im se sklanjamo uz moto »pametniji popušta«, da bi svako imao prostor za svoje mišljenje.

I treba da ga ima, ali gde je granica tolerancije gaženja ljudskog dostojanstva?

Premijera, bivši ministar, sindrom i srećan kraj

Ovogodišnji BITEF zatvoren je predstavom »Pijana noć 1918.« u izvođenju pozorišta Ulysses iz Hrvatske. Više društveni nego pozorišni događaj, dramatizacija Krležine novele u režiji Lenke Udovički privukla je pažnju javnosti, između ostalog i iz razloga što u njoj uloge tumače i dva srpska glumca: Nebojša Glogovac i Branislav Lečić. Prvi briljira – što nije nikakva vest, a drugi skreće pažnju na sebe– što takođe nije nikakva vest, ali smo ovoga puta, napokon, dobili objašnjenje.

Sledi rekonstrukcija događaja:

• U nedelju, na okruglom stolu upriličenom povodom pomenutog gostovanja, jedan od glumaca povelikog ansambla koji su prisustvovali razgovoru sa publikom, bio je i naš bivši ministar kulture. Tu priliku je iskoristio za prigodan (i ne baš kratak) govor o ponovnom uspostavljanju veza između Srbije i Hrvatske, o mostovima, ljudima, poverenju. Pričao je tečno, kako glumci to znaju, i ubedljivo i rasplinuto, kako su političari vični. Nebojša Glogovac nije došao na razgovor. Možda zato što je bio umoran nakon duge i iscrpljujuće poslednje scene, a možda zato što nije bio u stanju u kom Lečić jeste, a koje nam je, koliko sutradan, postalo transparentno (da se stručno izrazim).

• U utorak, dnevni list »Politika« objavljuje vest da je Branislav Lečić u PMS-u. Slaviša Pavlović, pi-ar PMS-a, iznosi optimizam i kaže kako se u PMS-u svi nadaju da će na predstojećim lokalnim izborima dobro proći, te da je PMS nastao iz potrebe građana. Netipično za PMS, moram da primetim, jer su tipični simptomi pesimizam i beznađe i u PMS-u se retko ko čemu nada, ali dobro. Svako ima drugu reakciju. Zato i pretpostavljam da bi odgovor na pitanje iz naslova »Kako će Srbi prihvatiti PMS«, koji se raširio preko cele 6. strane, bio: kako ko.
Ali, treba biti oprezan: ume da boli glava.

• U sredu, međutim, »Politika« nam prenosi da su Branislav Lečić i ostali predstavnici stranke objavili da su izašli iz PMS-a. U rekordnom roku. Sad su u MS-u, što je svakako bolje.
Trajalo je neuobičajeno kratko. Blago njima.
A i nama.
Valjda.

Veliki brat BITEF ili I to je pozorište!

Kao što svi to već jako dobro znamo, u Šekspirovo vreme, sve uloge su bile poverene muškarcima. Zalaziti u dublji razlog toga predstavlja neku drugu temu, elem, prilikom praizvođenja piščeve tragedije »Macbeth« jedan od ( je li, muških) glumaca, i to onaj koji je tumačio ulogu Lady Macbeth, doživeo je nesreću. Naime, tokom predstave, umro je iza scene. Od tada, dotična tragedija se smatra baksuznom te se iz tog razloga njen naziv ne izgovara u pozorištu, već se samo kaže »The Scottish Play« (škotski komad) ili »The Unmentionable« (onaj koji se ne pominje).
Igrom slučaja (manje) i ličnog ukusa (više) meni je »Macbeth« omiljena Šekspirova tragedija, a i drama uopšte. A i među pet mi je omiljenih drama uopšte. Ičijih. To je, usudim se izjaviti, bio jedini razlog što sam prekjuče odlučila da odem u Novi Sad i gledam je u režiji Jürgena Goscha, a u izvođenju nemačkog pozorišta iz Düsseldorfa. Volim ja nemačko pozorište, na BITEF-u pogotovo, drag mi je i Novi Sad, uvek sam spremna na put, pa čak i tako kratak... sve to stoji. Ali, tempo koji rad na festivalskom biltenu nameće takav je da čak i odlazak po hleb i mleko podrazumeva veliki napor. Naročito pred kraj festivala.
Ipak, otišla sam. I nisam se pokajala. I inače krvav, komad je režiran na krajnje sirov način. Ne mislim, pritom, samo na litre krvi i naga tela koja predočavaju izloženost Macbetha i ostalih učesnika kroz veštice otelovljenoj sudbini, već su određena rešenja (Ladz Macbeth koju glumi muškarac i time pokazuje da je ona veći muškarac od supruga) vrlo pametno osmišljena. Dobra predstava. Kao i kod većine nemačkih predstava, smeta mi što ne osećam emociju, ali to sam valjda i očekivala. To me nije iznenadilo.
Međutim, drugo jedno iskustvo mi je bilo...prvoklasno.
Kada smo, nakon dugog putovanja u noć, starim putem ipak napokon stigli u Novi Sad, velika sala Srpskog Narodnog pozorišta bila je dupke puna. Držeći akreditaciju koja mi je visila oko vrata, kao da mi život od nje zavisi, uspela sam da se »umetnem« na mesto u osmom redu. Osmi red - odlično. Na BITEF-u nije pametno sedeti bliže sceni – nikad se ne zna šta može da vam doleti u krilo. Srećna zbog tog neočekivanog ulova, osvrnula sam se malo oko sebe. Sve neki fini svet. Lepo doterane gospođe sa sveže nameštenim frizurama, u kostimima pored podjednako kostimiranih muževa (doduše, nešto manje zainteresovanih, ali bože moj), u izglancanim cipelama i pasujućim tašnama. Lepo, tako se ide u pozorište. Pogotovo na tako jedan kulturni događaj kakav je BITEF. Pogotovo što svi to znaju, pa kako se onda, moliću lepo, pojaviti u pozorištu neadekvatno obučen ili se, ne daj bože, ne pojaviti?!! Pa, ne ide to, nikako to ne ide. Svi će biti tamo, svi će se osvrtati i videti da li se nazire izrastak.
Ali, avaj! Šta se zbi?! Ne ugasiše se svetla, a predstava poče i istom na scenu izlete sedam mušakaraca koji se ubrzo nađoše k'o od majke rođeni! I tu trče i skaču i nešto se tuku i polivaju krvlju i razbacujuj nameštaj i kenjaju na sceni. Sačuvaj me bože, pa je l' to kultura?!
Nasuprot mom ličom predviđanju, retko ko je napustio predstavu pre kraja. Valjda ni to nije red. Konsternirano su sedeli i gledali šta ih je snašlo. I to me nije začudilo. Nije me začudilo ni to što se žene od četrdeset i kusur godina sablažnjavaju na naga muška tela i prekrivaju oči rukama na taj prizor, kao da to nikada nisu videle u životu, jer znam da one to nisu očekivale da vide u pozorištu, ali... drage moje gospođe! Pa, vaš izbor dnevnih novina zavisi od impresivnosti crne hronike! Od toga koliko žrtava i mesta zločina je u kojima od njih eksplicitno prikazano! Na te prizore prave krvi ne sklanjate glavu. Zašto vam, onda, smeta ova pozorišna? Vi kupujete trećerazrednu žutu štampu jer su u njoj slike »zvezda« džet-seta sa nudističkih plaža. Tu vam nije »iju, svašta!« da vidite kako je koji pevac »opremljen«. Vi ste prošle godine pratile Velikog brata kao bez duše očekujući hoće li pasti seks između onihdvojegrandvoditelja. Šta ćemo s tim, drage moje gospoje?!

Nego znate vi šta? 'Ajte vi lepo kući, pa gledajte Velikog brata. Samo, budite oprezne! Juče su ubacili još pet muškaraca, a Veliki brat je ipak celodnevni život nekolicine ljudi. Tu se ide u wc, presvlači se veš, ide se u krevet i iz tih kreveta ustaje. Pazite da se ne dogodi da nekom od tih muškaraca, slučajno, ne iskoči Macbeth.
Spremite se da prekrijete oči.
Ili, možda, ne?

In memoriam

Nenad Bogdanović (1954-2007)

Kada smo, nakon famoznog petog oktobra 2000. godine, napokon postali svesni da neka lica više nećemo morati da gledamo, njihove reči slušamo, a zbog njihovih postupaka ispaštamo, laknulo nam je. Nakratko. Ubrzo smo (ili bar oni trezveniji od nas), međutim, shvatili, da je neminovno da na njihova mesta dođu neka druga lica, sa drugim rečima i drugim postupcima. I nadali smo se, bili smo uvereni, da će biti bolje. Jer, gore teško da je moglo da bude.

Od tada do danas, biće za koji dan tačno sedam godina. Neka od tih novih lica dobro su došla, ali hvala bogu i otišla, neka su došla i još uvek su tu, a neka su dobro došla i, na žalost, otišla. Na nešto smo reagovali burnije, na nešto smo samo slegnuli ramenima i terali dalje, skupljajući snagu da verujemo da će to neko »bolje sutra« jednom ipak doći. Što se tiče nekih stvari, ostali smo (bar za sada) kratkih rukava. Što se tiče nekih drugih, kao da se vidi mali pomak. Ali, neke su, bar meni, a verujem i svakome ko se osvrne oko sebe, itekako vidljive.

Nisam sklona masovnoj histeriji. Nisam sklona masovnom oduševljenju ili masovnom nezadovoljstvu. Nisam sklona masi, generalno uzev. Plašim je se. I plašim se ljudi koji su skloni sakupljanju ljudi u mase. Ljudi egzibicionističkog nastupa koji vole aplauze gomile koja ih bodri. Uvek mi se, u tim trenucima, nekako, čini da je to sve zamazivanje očiju. Da je to nadređivanje forme sadržini, a to doživljavam kao uvredu sopstvene inteligencije. Mirniji pristup mi više prija. Ako nije perfidan. A retki su ljudi koji ga imaju.
Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, bio je, rekla bih, jedan od njih.
Svaki put kada se pojavio u medijima prilikom otvaranja nekog obdaništa ili narodne kuhinje, na dodeli stanova novim vlasnicima, na izgradnji nekog od objekata, prilikom dolaska novih gradskih autobusa, ili bilo kojm drugom prilikom, bila sam apsolutno svesna da je to njegovo pojavljivanje obaveza i politički potez. Ali, za ovo kratko vreme od kad je izabran na mesto prvog čoveka grada, obdaništa se ipak jesu otvarala, gradski prevoz jeste postao prihvatljiviji, stanovi se jesu gradili. Koliko-toliko. To što je Beograd, od kad je on bio na njegovom čelu, dobio priznanje »Grad budućnosti južne Evrope« sasvim je jedna apstraktna stvar. Ali, to što je, nakon mnogo vremena, na ulicama moguće čuti razne jezike i videti ljude kako fotoaparatima ciljaju unaokolo, to je već jedna konkretna. Prigodan govor političara upriličen na nekoj ceremoniji otvaranja/prijema/dodele/humanitarne akcije ili već tome sličnih stvari, nešto je što se može pripremiti. Nešto što i neko drugi može za nekoga pripremiti. Način na koji su izgovorene i stav, već su nešto lično. Jednostavnost i neposrednost bi se mogle, možda, ponekad isfolirati, ali ne uvek.
Kao čovek, smatram da je jedan čovek otišao prerano. U godinama kada postoji još puno toga što možemo da tražimo od sebe i da pružimo drugima. Kao žiteljka Beograda, smatram da je otišao čovek odmeren i promišljen, čovek kojem sam, uprkos politikanstvu, ipak verovala. Čije mi reči nisu zvučale kao prazna obećanja, kod koga nisam primećivala težnju ka samopromociji, koga nikada nisam čula da nekoga napada i blati.
I žao mi je. I kao čoveku i kao Beograđanki. Ostaje mi da se nadam se da će onaj koji bude došao na njegovo mesto, nastaviti u sličnom pravcu i na sličan način.

Bitef, day -3

Dakle, kao što rekoh, Minja is a tough chick. U kombinaciji sa mojom rekovalescentskom slabošću, čitava stvar je rezultirala mojim pristankom da se ipak, uprkos zdravom razumu kojim se inače dičim, uključim u rad ovogodišnjeg biltena Bitef-a.

Uostalom, uvek mogu da se vadim na trenutak potpunog odrona svesti.

Ovog trenutka sam došla u dodir sa tastaturom festivalskog bilten-centra u kojem ću narednih petnaestak dana provoditi većinu svojih noći. Nov prostor, fina tehnika, još uvek lepo raspoloženi ljudi još uvek bez podočnjaka, tastature na kojima teško nalazim slovo "ž", mnoštvo ogledala na zidovima što je, s obzirom na to da nas hrane KitKat čokoladicama, veoma vađno kao podsetnik, da stvari ne izmaknu kontroli.
Sve je spremno za početak festivala.
A on, usuđujem se da kađem, kažem (na mnogo čudnom mestu ovo "Ž"), obećava. I po pitanju glavnog programa, i po pitanju sporednih... ne volim tu reč... propratnih (puno bolje) sadrđaja, sadržaja, sto mu gromova... Jedino mi je krivo što je program BITEF na filmu koji se daje u Kinoteci opet i uvek i jedino u večernjim časovima, tako da festivalska groznica uvek i opet predstavlja perfidan pokušaj nametanja izbora između (Ha!!) pozorišta i filma. I to ove godine sa temom CIRKUS: i to je pozorište. Filmovi o cirkusu. Joooooooooj! Da ne radim bila bih u iskušenju šta da pratim, ovako, izbor je napravljen za mene. Sedeću ovde :) i raditi. Možda stignem da pogledam i poneku predstavu. Haha! Šalim se, Minja, biću redovna ;)

Ali vi zato obavezno idite. U pozorište. Ili u kinoteku.
Zavisi koliko vam je do cirkusa.
Hm...?

Ipak Koala :-)

Forum je jedan od dragih saveznika u bolesti. Za njega vam nije potrebna preterana koncentracija. Zavisi od teme, doduše, ali birate teme u skladu sa stanjem svesti: što gore stanje, to lakša tema. Kad ste u dobrom stanju, niste na forumu, već živite život.

Trenutno sam istog lišena, te stoga - Forum!

Tumarajući, tako, od teme do teme, naišla sam na ovaj test

http://www.thesite.org/magazine/sex_and_relationships/animalquiz.html

Odgovorite na 18 pitanja i dobijete odgovor na pitanje koja ste životinja u krevetu. I, šta sam ja?!

Verovali ili ne!

Kaže ovako:

You are a Koala!
Cuddly and snuggly. You love romance and being pampered by a partner. Candle-lit dinners, red roses and soft, moody music all set the perfect tone for you. In bed you're very sensual and eager to give your partner as much as they give you. You love sex but it isn't a major priority in your relationships. You're at your happiest being cradled in your partner's arms.

Tačno. I zato je forum super, da me bez po muke oraspoloži virtuelnom komunikacijom sa nepoznatim ljudima dok ne prestanem da budem zarazna i vratim se stvarnim ljudima. I njemu. Mada, on me je i zarazio pa neka sad čezne za Koalom i danom kad će ona prestati da briše nos i kašlje.

Uskoro, nadam se... :uzdah: :uzdah: :šmrc: :grc: :jec:

Slučaj Hrustanović

Nedostaje mi samo pet svezaka stripa Asterix da upotpunim kolekciju. Od toga, dve (Asterix i Goti i Asterix u Egiptu, ili kako se već zove ona epizoda u kojoj traže petaroleum) pouzdano znam da sam imala. Stripove pažljivo čuvam, složene po brojevima, tako da je mogućnost da se nalaze "negde", isključena. Sistemom eliminacije dolazim do zaključka da sam ih nekome dala i da mi ih taj neko nije vratio. Da li je to moguće? Da, mislim da jeste. Taj "neko" je neko u koga sam imala poverenja, pa pozajmicu nisam nigde zapisala.

Pouka: trust no one!

A možda sam samo negativna jer sam prehlađena. I to vrlo. Zato sam i počela da se bavim prebrojavanjem stripova, jer za čitanje nemam koncentraciju. A čitam knjigu "Televizija", David McQueena. U podnaslovu stoji: medijski priručnik. Deo o kvizovima je smrtno dosadan, ostalo je zanimljivo. Ali čim počnem da čitam, zaspim. Zato čekam da prehlada prođe i prekraćujem vreme: brojim stripove, nerviram se zbog izostanka pojedinih, skidam muziku sa interneta, šaljem sms poruke, menjam jezike na telefonu u nadi da se neće dogoditi da ne mogu da se snađem i vratim na neki koji razumem, igram se u photoshop-u, gledam TV, čitam novine...

Ove poslednje dve aktivnosti možda i nisu baš najsrećnije rešenje, jer izbor između prepametnih izjava Radmile Hrustanović, sveštenika na ivici smrti od gladi i poubijane i otete dece u svetu i kod nas, teško da će učiniti da mi zdravstveno stanje krene nabolje. Naprotiv.

I, dok priče o satanistima koji čereče decu i majkama optuženim za smrt sopstvene, navodno nestale, dece izazivaju mučninu i nevericu pred svetom iza prozorskog okna, a međudržavni administrativni sukob dovodi na prag smrti jednog čoveka (kakvi god njegovi stavovi bili) u pravno i zakonski sivoj zoni, daju još jednu potvrdu o užasnom stanju u kom se nalazi najneposredniji deo tog velikog sveta koji izaziva mučninu i nevericu, gospođa Hrustanović izaziva bes.

Slučaj onog nesrećnog mladića kojeg su pre nekoliko nedelja na Kalemegdanu najpre raščerečili medvedi, a onda i mediji, dao je vetar u leđa već pokrenutoj hajki na Vuka Bojovića i beogradski Zoo vrt. Postoji mišljenje da bi ceo vrt trebalo izmestiti iz grada na neku udaljeniju lokaciju (pominju se Surčin ili neko od ostrva na Dunavu). Razlog? Hm, pa... Nije baš sasvim jasno.

Lično, protivnik sam zooloških vrtova kao takvih. On su svojevrsna vrsta zatvora u kom životinje vode neprirodne živote u zatočeništvu. Ali, to je globalna stvar. Ovde je reč o konkretnom slučaju. Kalemegdan je pretesan, životinjama bi trebalo obezbediti više prostora, nesmetano kretanje, prirodnije okruženje. Nisam sigurna da bi belom medvedu Ratno ostrvo bilo mnogo prirodnije okruženje nego što je to Kalemegdan, ali okej. Valjda ti ljudi znaju šta rade (naivno pomislih ja). Međutim, kada je na Kalemegdanu došlo do pomenute tragedije za to su optuženi Vuk Bojović i zoo vrt (medvedi, čudom, još uvek, nisu). Beer fest se pretvorio u Bear fest, a na ove prve niko nije upro prstom. Dobro. Beograd se, ionako, pretvara u grad za raspojasano iživljavanje gostiju iz civilizovanog sveta, ovo je još jedan korak ka tome, ali to je druga priča.

U celom tom haosu, narečena gospođa nas je obradovala još jednim biserom iz svoje bogate riznice: "Opasne životinje treba potpuno odstraniti iz zoološkog vrta, a ostale izmestiti iz centra grada". Aha, dobro, da vidimo: koje su opasne životinje? Medvedi, vukovi, lisice, krokodili, sve velike mačke, zmije, sve rogate životinje... Šta je ostalo? Ptice... ne, pa gledali smo Hitchcocka, one itakako znaju da polude. Ne, znači nosimo i ptice. Majmuni... ne, ne, pa oni su najnasilniji od svih. Uvek vrište i jurišaju na nas pokazujući nam intimne delove tela. Hvala bogu da postoje ona humana debela stakla. Ovce, koze, lame.. ne, brišemo lame, one pljuju, gadure jedne, dabili gadure!...

Kao i uvek, svakog čuda za tri dana, još se samo porodica nesrećnog mladića seća tragedije, mi surovo idemo dalje. Šta će biti sa Zoo vrtom? Ne znam. Znam samo da bih poručila gospođi Hrustanović da razmisli još jednom, trezveno. Ako je u stanju. Možda, ipak, shvati da je veoma mali broj ljudi koji će ići čak u Surčin da bi gledao ovce. Ako ništa drugo, neka bar razmisli da bi prištedela gradski budžet: ne moraju da se odvoze ovce u selo. Ima njih tamo.

A ni u gradu, izgleda, ne manjkaju.

Dokon pop i jariće krsti

Nije da baš intenzivno razmišljam o logičnosti gradske infrastrukture i pratećih elemenata, ali ponekad se, eto, dogodi i to.

Pokušala sam danas da nađem telefonsku govornicu u užem centru grada. I uspela sam. Da nađem govornicu. Ne i da telefoniram. Nisam sigurna koja je razlika između greške 500 i greške 501 (što su obaveštenja koja izlaze na displeju), ali nijedan od aparata sa kojih sam pokušala da uspostavim komunikaciju, nije hteo da mi prihvati karticu. Prva pomisao, u najboljoj tradiciji Ilije Čvorovića, bila je ta da mi je teta na kiosku prodala staru karticu. Ipak, pre nego što sam počela da nabrajam članove uže joj i šire familije u kontekstu potpomognutom glagolom koji se cenzuriše u udarnim terminima TV stanica koje licemerno drže do svoje reputacije, proverila sam karticu. Ne, datum je dobar.

Nastavila sam potragu. Nakon nekoliko minuta koji su na ovoj vrelini delovali kao sati, naišla sam na još dve govornice. Odabrala sam jednu, ubacila karticu, i... Birajte broj, kredit 186 din. Ma, fantastično nešto! (pomislih ja ozareno. I preuranjeno.). Ti-ti-tii-ti-tiii-ti-ti-tiii... Tuuuuu-tuuuuuuu-tuuuuu. Zvoni. Odjednom prestane da zvoni i ja, kao u magnovenju, shvatim da je sa druge strane prihvaćen poziv, ali da ja apsolutno ništa ne čujem od buke koja me okružuje. Očajna prekinem vezu i počnem da se vajkam kako to da nisam dobila vezu tamo kod... ne, ne i tamo je bučno, nego u... ne, i tamo je... ali, da mi je kartica prihvaćena na uglu... ne. I tamo ne bih ništa čula. I odjednom mi sine! Pa, da, to je sistem: ulične telefonske govornice se postavljaju na najbučnija mesta u gradu. Logično, zar ne?!

Odustavši od telefoniranja, namrgođeno sam otišla niz ulicu pokušavajući da u mislima pređem put od Kalemegdana da Slavije i nađem neku govornicu koja je na tihom mestu. Nisam uspela. Možda zato što takva i ne postoji, možda zato što sam bila iznervirana, a možda zato što mi je vrućina udarila u glavu.

Mislim da je ovo treće u pitanju.

Mislim da se tim trećim može objasniti i to što sam danas prihvatila Minjin poziv da radim za BITEF. Opet. Ja kao da sam pala s Marsa. Iz godine u godinu osuđujem sebe na petnaest dana septembarske histerije. Umesto da uživam u mom omiljenom godišnjem dobu, ja ću da sedim pred kompjuterom, da se nerviram i... sve ostalo što prati BITEF. A nije baš ni da sam dokona. A i ubeđivanje sa Minjom ume da izgleda kao ona priča kad su se "srela dva jarca na brvnu iznad duboka potoka. Iznad njih beše stena kao zid, a ispod njih duboka provalija...". Bolje mi je ovako.

Valjda neka mali perverzni procenat mazohizma koji se kod svakog ispoljava na ovaj ili onaj način.

Ako je kod mene u pitanju samo rad na BITEF-u, onda i nisam baš tako loše prošla.

Početak. In medias res.

Trebalo bi da napišem da nikada ranije nisam pisala blog. Ali to ne bi bilo baš najtačnije. Bolje bi bilo da napišem da nikada nisam kreirala blog. Da, to bi bilo to. Ovo je prvi put da sam morala da se pozabavim izborima formalne prirode. Do sada su to drugi radili umesto mene. E, sad, šta je bolje... Hm... Trebalo bi da iznesem stav kako je ovo bolje jer imam izbor, ali ponekad preveliki izbor po pitanju forme može da bude prepreka sadržini. Zato se nisam baš dugo zadržala oko izbora izgleda. A i zato što je kasno. Dug dan je iza mene. Podjednako dug i, nadam se, bolji preda mnom. Zato idem da spavam.

Ah, da. Moje dosadašnje blogovanje može da se čita ovde: http://www.motovunfilmfestival.com/blog/index.php?bloger=koala


Ima toga dosta. Zato mi ovo, nekako, i ne izgleda kao početak.