Moja devetogodišnja prijateljica je u nedelju imala migrenu. Verovali ili ne. A imala ju je zato što je sutradan trebalo da počne školska godina. Verovali ili ne.
Od kad sam prvi put ušla u školu, kad mi je bilo sedam godina, još uvek nisam izašla iz nje. I sve ove godine, septembar je za mene imao »školsko« značenje: početak škole, kraj bezbrižnosti, ispiti, administracija, povratak sa odmora.
Već godinama mi godine počinju u septembru.
I ne sećam se da me je ikada zbog toga bolela glava.
Sećam se treme zbog novog početka, ali i ushićenja zbog ponovnog susreta sa drugarima i sa učiteljem. Zvao se Dragan Devura, bili smo mu prva generacija, i učio nas je da budemo ljudi. Da mala svađa ne treba da pređe u vređanje. Da tužakanje više govori o onome koji priča nego o onome o kome se priča. Da je podeljeno dvaput veće.
Moja devetogodišnja prijateljica je imala migrenu zbog očekivanog susreta sa učiteljicom. Učiteljicom koja ju je prošle školske godine, pred celim odeljenjem, vređala jer nije u očekivanom roku naučila tablicu množenja. Sa učiteljicom koja je njenu započetu rečenicu: »Ja kad porastem biću..«, završila rečju: »...glupa.«, predvidevši njenu budućnost pred svom decom. I naučivši je šta znači poniženje.
I mene bi bolela glava.
A i boli me kad pomislim na nju i slične. Nedavno sam bila pozvana na razgovor u jednoj privatnoj osnovnoj školi u Beogradu u kojoj mi je ponuđen posao. Ustala sam rano da bih ispeglala haljinu koja nije bez rukava i sa kojom mogu da obujem zatvorene cipele, smatrajući da je to prikladno. Direktorka narečene škole je na razgovor zakasnila i primila me u podrumu sa čijeg su svoda visili paukovi, a u jednom uglu bile poređane stare cipele. One koje je imala na sebi bile su nove: otvorene papuče na tanku štiklu. Osim toga, imala je na sebi šorts, majicu bez rukava dubokog dekoltea i debeo sloj šminke na licu. Dok sam odgovarala na njena pitanja, iz kojih je bilo jasno da ništa od dokumenata koja sam poslala nije ni pogledala, kuvala sam se u baletankama na 38 stepeni i pitala se ko su roditelji koji za godinu dana u toj školi plaćaju po 5000€. Šta oni očekuju za taj novac i šta od toga dobijaju na mestu na kom je ona koja odabira profesore odabrala da se predstavi na taj način? I, zašto bi se ti, od nje odabrani profesori, potrudili više? A trud oko izbora garderobe je zanemarljiv u odnosu na ostale stvari koje zahtevaju trud. Pobegla sam iz te zone sumraka, ali me glava jeste bolela.
Setila sam se te svoje glavobolje u susretu sa ovom prekjučerašnjom, dečijom, i shvatila da su međusobno ne samo povezane već i uslovljene. I da je, dok postoji uzrok prve, druga neminovna.
Ah,da: puno sreće na početku nove školske godine.
Trebaće vam.
...
4 comments:
pa mogu zamisliti kakav je šok doživjela ta djevojčica...Eh, ubijati na takav način djecu je zbilja kažnjivo djelo...Ta učiteljica je vjerojatno ogorčena svojim životom, pa onda tu negativnu energiju usmjerava prema djeci umjesto da crpi pozitivnu od njih...
Krivi su roditelji što ne reaguju na to, nego ako mogu plate skupe škole u kojima možda to isto rade samo perfidnije i prikrivenije, a ako ne mogu ćute i trpe maltretiranje. Da se to desi mom detetu, išao bih do ministra prosvete, a ta nikada više nigde ne bi mogla da dobije posao sa ljudima. Mogla bi samo da sedi u nekom magacinu i pakuje male u velike kutije.
Odreagovali su roditelji, ali... institucija staje iza zaposlenog, a oni ne mogu da dokažu da je ona zaista tako postupila. Dete se plaši da ne bude u nemilosti (kao da postoji još veća nemilost od toga), roditelji odustanu i to je to. Ja se, ipak, nekako, nadam da su takvi kreteni još uvek u manjini.
Da, ona jeste ogorčena svojim životom, ali to je samo objašnjenje - ne i opravdanje.
Koala,ne mogu da te prepoznam,mada imam neke ideje..I ja sam bio kod Devure,prva generacija.A ti si imala kratku kosu.
Hvala nase nastavniku na nasem lepom detinjstvu!
Post a Comment