Lepo je prošlo. Mama je opet pokazivala tendenciju ka preterivanju, ali s obzirom na to da sam najpre pisala o snegu, čini se da ove godine i nije bilo dramatično...
Porodična Slava je praznik koji u srpskom narodu datira od davnina. Od tolikih davnina da one zadiru u predhrišćansko doba. Tada je obeležavanje Slave predstavljalo prinošenje žrtve zaštitniku kuće i porodice. Žrtva se sastojala od mesa ubijene životinje što je činilo posebnu čast dotičnom paganskom božanstvu/zaštitniku, a u to vreme nemaštine i žrtvu samo po sebi. Ipak, s obzirom na to da je to predstavljalo i priliku da se i porodica sama pogosti, bila je svojevrsna svečanost.
Sa pojavom Hrišćanstva, krenuo je i pokušaj da se ono proširi i u paganstvu izuzetno naklonjenim predelima. Da li su se oni koji su tu odluku doneli u međuvremenu zbog iste pokajali nije mi poznato, elem sami su krivi. Ali to je neka druga priča. Međutim, budući mudri/lukavi/pronicljivi, prosvetitelji su, videvši stanje u pomenutim predelima, stavili prst na čelo i rekli: »Ovi ne samo što su totalno zaglibili u paganstvo, već su i pomalo ratoborni, tako da bi nametanje bilo čega moglo da nam se vrati kao bumera...(ne, nisu znali za bumerang, velike boginje su poubijale Aboridžine tek mnogo kasnije, ostavivši tamošnjim prosvetiteljima njihova oruđa i oružja. Zgodno, zar ne?)... moglo da nam se olupa o glavu. Ali, s obzirom na to da smo mi podjednako duboko zaglibili u Hrišćanstvo, rešili smo da im ga nametne... pardon, da ih prosvetimo kako znamo i umemo. Zato ćemo ih pustiti da slave tu svoju slavu, ali umesto te gluposti o posebnim božanstvima kao zaštitnicima kuće, neka izaberu po jednog Sveca i neka taj dan bude posvećen njemu.« Kako rečeno, tako i učinjeno.
Danas, mnogo godina nakon pomenutih previranja, srpski narod proslavlja Slavu, ali na određene pravoslavne praznike.
Hrišćanstvo je, međutim, jedna sasvim ozbiljna, pravilima uređena religija koja ima svoje kanone i norme ponašanja koji su se, stotinama godina stopili sa onim neuređenim, slobodoumnim i u neku ruku raspojasanim paganskim, tako da je nastala svojevrsna mešavina ne sasvim jasna savremenom čoveku.
Moja porodica (sa tatine strane, naravno, pošto je muška strana, je li, ono što se računa) slavi Đurđic, koji pada šesnaestog novembra. To nije tako rasprostranjena Slava kao, na primer, Sveti Nikola za kojeg se kaže da ga pola Srba slavi, a druga polovina ide u goste. I stvarno je tako. Ja sam izrod koji ne poznaje ama baš nikoga ko ga slavi, ali moj jadni napaćeni brat ima tri kuće koje na taj dan (19. decembar) mora da poseti i da u njima jede.
E, tu stižemo do zanimljivosti proistekle iz kombinacije hrišćanstva, paganstva i površnosti savremenog čoveka. Naime, u današnje vreme kada se pije instant kafa, jede instant hrana, ostvaruju instant emotivne veze i stvaraju instant prijateljstva, instant je i pristup religiji. Ne kod svih, ali kod većine. Slava se više ne posmatra kao dostojanstven, svečan, religiozan i duboko intiman praznik porodice koja tog dana, u skladu sa kolektivnim nesvesnim u kombinaciji sa hrišćanskim običajima, slavi Sveca zaštitnika kuće. Tako je bilo kod naših baka. Za slavu se mesio slavski kolač i pravilo žito koje je pop dolazio da osvešta, išlo se u crkvu da se upale sveće za zdravlje i sreću živih, i za pomen mrtvima. Prve na gornjem nivou, druge na donjem nivou. Najpre za žive, posle za mrtve i isključivo tim redosledom. Za žive se samo prekrsti, a za mrtve se prekrsti i poljubi sveća, pa onda upali. Isključivo tako. Zašto? Zato što tako. Zato što je tako pravilno. Postoje objašnjenja. U njih se treba udubiti i naučiti ih, ili ih treba prihvatiti kao takva. Ili treba odustati od cele stvari. Ali, u današnje vreme kada se pije instant kafa, jede instant... itd., danas bi većini dobro došao jedan od onih priručnika
Folirajte se... na temu pravoslavlja. Danas bi svi da slave Slavu, ali instant, onako kako i žive. Slavski kolač se naručuje u pekari, gosti se okupljaju u restoranu, a time se gubi poenta i Slava postaje tek neformalno okupljanje koje za svrhu ima krkanje i lokanje. Slavski kolač i žito su naslednici običaja prinošenja žrtve zaštitniku kuće. Tu žrtvu MORAJU da prinesu žitelji te kuće, članovi porodice jer, u protivnom, sve gubi smisao.
Oni koji slave svetog Nikolu su u posebnom problemu. Taj svetac, naime, pada u vreme Velikog posta, što znači da ne sme da se konzumira ništa životinjskog porekla. Ali, pobogu, kako da se slavi Slava uz ribu, posnu sarmu i pasulj prebranac?! Pa, gde to ide!? Tako da većina tih
folirajmosepravoslavlje vernika na putu ka pečenjari odakle treba da pokupe naručeno prase, svrati u crkvu da odnese slavski kolač i žito, sačeka svoj red krišom gledajući na sat, i vrati se kući na krkanluk.
Đurđic ne pada u vreme posta, ali kada padne na sredu ili petak, priprema se posna hrana. Kao i svaki drugi praznik. Zato jer tako. Postoje obrazloženja u koja se treba uputiti ili ih prihvatiti kao takva. Ili odustati od cele stvari.
Ja sam krštena jer su moji baka i deda, koji su bili duboko religiozni tako želeli. Svoju versku pripadnost doživljavam kao njihov poklon meni i kao sećanje na njih. Sa svojim pokojnim ocem sam odlazila u crkvu, o Uskrsu najčešće. To je bio neki naš ritual. Od kad je on umro, ne činim to više. Da li sam izgubila veru? Ne, samo sam se preispitala i shvatila da verujem u Boga, ali u crkvu...ne znam. To je građevina nastala ljudskom rukom, a ne božanskom mišlju. Ljudi koji tamo rade završili su školu kao što sam i ja završila školu. To je religija. Vera je nešto sasvim drugo. Kada bih morala da definišem svoje mesto u celom tom sistemu, mislim da bih rekla da sam bliska nekom pagansko-protestantskom shvatanju: mislim da je Bog u svemu što nas okružuje, a da mi za kontakt sa njim nije naophodna crkva kao posrednik. Ponekad, istina, odem da upalim sveće (navedenim redosledom i na navedeni način), ali... Sećam se neke predstave koju sam jako davno gledala, u kojoj su pokojnici predstavljeni na nekim ljuljaškama, mirni, ozbiljni i u mraku. Ali, kad god bi ih neko među živima spomenuo, »oživeli« bi, obasjalo bi ih svetlo, počeli bi veselo da se ljuljaju i bilo bi im lepo. Ja verujem da je tako. Ja verujem da se i tata i svi ostali koji su mi dragi, a više nisu tu, ljuljaju na tim ljuljaškama kad god pomislim na njih, kada god ih sanjam ili pomenem. I sad kad ovo pišem.
A Slavu slavimo u skladu sa običajima. Jedini problem stvara moja mama koja, u panici da neće biti ničega dovoljno, pretera, tako da sada imamo hektar belih štanglica koje su preostale. Ako ste u blizini, svratite. Odlične su. Iako su posne.
