Juče mi je došla na prozor. Nisam videla odakle je sletela, samo se stvorila. Bolesna i polupokretna kakva sam trenutno, obradovala sam se društvu. Nije delovala uplašena, samo umorna od predugog leta. Ili pretoplog dana. Ili oboje. Ne znam. Polako sam ustala da bih joj dala vode, ali se ispostavilo da je moj oprez bio bespotreban. Zaista nije bila nimalo uplašena. Možda samo začuđena što očekujem da bi to mogla biti. Gledala me je pravo u oči, kao neko ko zna gde je i zašto došao. Kao neko ko se, zapravo, vratio. Dala sam joj vode, a zatim pažljivo pružila i parče hleba. Prihvatila je moju pažljivost i podjednako nežno mi ga uzela iz ruke, umočila u vodu i pojela. I tako jedno za drugim...
Sela sam pored nje i nastavila da čitam knjigu. Stajala je, pila vodu, namakala hleb, jela ga i posmatrala me. Valjda sam joj delovala podjednako umorna od bolova i toplote, kao i ona meni. Gledala me je pravo u oči. Prišla sam joj i pomilovala je. Sa puno obostranog poverenja.
Nakon dva sata odmora, još jednom mi se zagledala u oči i – odletela. Nekuda. Ja sam ostala. Razmišljajući ko je ona, odakle je došla i kako to da je, od svih otvorenih prozora, sletela baš na moj?
