CSI – Can’t Stand Idiots

Isuse, u sredu uveče, oko ponoći po srednjeevropskom vremenu, na dužnosti je pogođen detektiv Eric Delko! Prvo u nogu, a zatim je, iako se uz nadljudsku snagu i svesrdnu pomoć svog nadređenog ipak dokopao zaklona, pogođen i u glavu. Krv svuda unaokolo, on leži, a meci fijuču oko glave užasnutog Horatia.

I tu se završi epizoda!! Čoveče! Čitavih 24 sata živa bila nisam! Tek kad sam sinoć začula zavijanje sirena bolničkih kola, laknulo mi je. Do kraja epizode je bilo povuci-potegni, al' izgleda da se izvukao.

Sad mi sa tom serijom ostaje samo još jedan problem (osim što mi svako veče koje provedem kod kuće oduzme sat vremena): kako to da su, pobogu, čitavu jednu epizodu svi uvek isto obučeni?! Pogotovo sam fascinirana time da se ni tinejdžerke koje bivaju pozivane na informativni razgovor ne presvuku nijednom. Pa, meni tata nije bio bogati preduzimač iz Majamija, pa sam se sa šesnaest godina presvlačila tri puta dnevno. A kad bih znala da treba da me ispituje detektiv Eric Delko, presvukla bih se itekako! Ne bih, valjda, išla u uflekanoj haljini sa mesta zločina na kojoj se nalazi DNK ubijenog, koja samo čeka da bude otkrivena. Svašta! Osim toga (nemam iskustva, doduše, ali mi se čini da bih tako postupila), kad bih nožem ubila nekoga, ne bih taj nož nosala sa sobom. Al' aj sad, nož manje više, al' ista haljina... C,c,c,c.... Ti Majamljani pojma nemaju...


P.S. Problem koji imam sa sablasnom islednicom koja svaki leš miluje po kosi i zove ga bejbi, i od koje me podilaze žmarci, zahteva više prostora i vremena.

...

Borges ili ne Borges, pitanje je sad?

Instantes

Kada bih svoj život mogao
ponovo da proživim pokušao bih u sledećem da
napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako
savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista vrlo malo stvari bih
ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnosti,
više putovao,
više sutona posmatrao, na više
planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na
koja nikada nisam otišao
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje
izmišljenih problema.

Bio sam od onih ljudi koji vode
promišljene i plodne zivote,
stalno.
Naravno da jeste bilo trenutaka sreće – ali,
kada bih mogao ponovo da živim,
pokušao bih da mi svaki trenutak bude ispunjen radošću.
Ako ne znate – život se od toga sastoji,
Ne propustite Sada!

Bio sam od onih koji nikuda ne kreću bez
termometra i termosa,
bez kišobrana i padobrana,

Kada bih ponovo mogao da živim,
bez prtljaga bih putovao,
kada bih ponovo mogao da živim – bosonog bih hodao
od ranog proleća do kasne jeseni,
u više zaprega bih se vozio,
više svitanja posmatrao i sa više dece se igrao,
Da je život preda mnom – ali meni je 85
I znam da je kraj...

***

Ko je, dakle, pravi autor ovog texta?

...

Iz Rusije s ljubavlju

Za tačno sedam meseci od jučerašnjeg dana, pada sto godina od prikazivanja prvog ruskog igranog filma. Reditelj desetominutnog ostvarenja pod nazivom »Sten'ka Razin« zvao se Romashkov, a radnja se vrti oko vođe grupe odmetnika oko Volge koji se, ne lezi vraže, zaljubi u zarobljenu princezu i to strankinju, te zapostavi svoje liderske obaveze što kod njegovih sledbenika izaziva negodovanje...

Taj film je bio prvi od sedam filmova prikazanih ovog februara u londonskom bioskopu Curzon Mayfair, čime je počela proslava stogodišnjice ruske kinematografije.
Ruskom filmu je i na ovogodišnjem FEST-u posvećena posebna pažnja, a proslave tim povodom ove godine su najavljene i na banjalučkom festivalu kratkog filma Kratkofil kao i na festivalu u Motovunu, kome je Rusija ove godine zemlja-partner.

Do juna u Banjaluci i jula u Motovunu, ljubiteljima i/ili poštovaocima ruske kinematografije, koja doživljava renesansu, preostaje čekanje i Kinoteka. Možda.

Sećanje, krađa i LP

Kada se 1987. pojavio u našim bioskopima, bila sam na pragu tinejdžerskog doba, a zima je bila jaka. Prava. Sa snegom, ledom i injem na granama drveća. Ne kao ove današnje kilave zime.

Čekala sam, tada, u redu ispred bioskopa "Jugoslavija" da kupim karte. Red je bio ogroman, kretao se sporo, a jedna ledenica se topila, kap po kap, tačno meni za vrat. I nije mi smetalo.
Kasnije sam još dva puta čekala u tom istom redu. Bio je to prvi film u mom životu (a i jedan od retkih uopšte) koji sam u bioskopu gledala više puta.

Zašto?

Nepunih mesec dana pre toga, umrla mi je baka (koja je insistirala da je zovem “baba”. Valjda je to zvučalo kao viši čin.), pa je film o kom sam mesecima pre toga čitala gomile tekstova u tinejdžerskom časopisu „Bravo“ (koji je na novinske kioske stizao neredovno i samo na nemačkom jeziku) predstavljao svojevrsni oblik eskapizma. A i nemački mi se poboljšao. A i imala sam poster Toma Cruise-a u prirodnoj veličini. Što baš i nije bog zna kako veliko. A ionako se nisam ložila na njega nego na Val Kilmera (kao da sam predosećala da će kad poraste biti Jim Morrison).

Tata mi je tada, sa službenog puta u Nemačku (ta zemlja je, izgleda, izvršila presudni uticaj na formiranje multimedijalne strane moje ličnosti) doneo soundtrack filma. Na LP-u, naravno. Mislim da se nikada ničemu nisam toliko obradovala!! Gulila sam neprekidno tu ploču, polako prelazila sa nemačkog na engleski, a pošto Interneta nije bilo, glavni izvor lyrics-a bilo je... pogađate: „Bravo“ sa svojim čuvenim nemačkim prevodima pesama.

Godinu-dve nakon toga slavila sam rođendan. Ne sećam se da li sam se dobro provela, ali se jako dobro sećam da mi je neko bez pitanja odneo i nikad ne vratio baš tu ploču. Pogodilo me je, ali sam prebolela jer je u to vreme Madonna već bila zasela na prvo mesto moje privatne top liste, a njen poster u prirodnoj veličini zamenio Tomov. Bilo im je potrebno otprilike isto mesta. Taman je lepo prekrila ostatke selotejpa koji su njega pridržavali.

Međutim, kako je vreme prolazilo, ja rasla, tata umro, a muzički ukus i tehnologija napredovali iz dana u dan, počela sam da osećam sve veću nostalgiju prema tom LP-u. Jer, to je bilo vreme pre nego što je Amerika tako očigledno preuzela mesto globalnog diktatora, pre nego što se Val Kilmer ugojio, a Tom Cruise postao sajentološki frik (samo je Meg Ryan skoro sve ove godine ostala verna istoj frizuri). Vreme iluzija koje mi danas, iako sam ih savim svesna, nimalo ne smetaju jer su pripadale tom vremenu odrastanja.

Zato mi je juče brat sa Interneta skinuo ceo soundtrack, pa čak i sliku sa omota netragom nestale ploče, i sada ponovo imam album.

Ne, naravno da nije isto, ali... Valjda i ta razlika daje pečat promenama koje su se, u međuvremenu, dogodile oko mene i u meni.

Anyone who's ever had a heart wouldn't turn around and break it

Tragajući za bendom Velvet Underground, naiđoh na ovu obradu pesme Sweet Jane sa soundtrack-a filma Olivera Stone-a Natural Born Killers, za koju je Lou Reed svojevremeno izjavio da je najbolja obrada koju je čuo.
A njemu valja verovati, zar ne?!
Enjoy!