Prestupite!

Uradite danas, na ovaj jedan nagradni dan, nešto što inače ne biste. Iduće godine niko neće moći da vam kaže: "E, prošle godine, tačno na ovaj dan...", jer iduće godine "tačno ovaj dan" neće postojati!
Zato, častite sebe. Nekim malim obešenjaštvom, na primer. Ili hrabrošću.
Biće vedro, kažu.
Budite i vi.
:)

Žuta minuta.. Al' ovog puta baš traje...

Chris de Burgh MISSING YOU

Trailer

U uglu njenih usana cigareta kao zalutali svitac u maglovitoj beogradskoj noći. Naslonjena na zid prikolice, desne ruke duboko nabijene u plitak džep tanke jakne, ćuti i gleda u jednu tačku. Svaki novi dim ima isti trailer – cigareta za trenutak zasija jače, na tren joj osvetli lice koje se, već naredne sekunde, izgubi u oblaku dima. Prebrzo, rekla bih, dolazi dim. Da li zaista puši ili samo »pućka«?

Na stanici kod Sava Centra, devet pari očiju uprtih ka Gazeli. Svako visoko vozilo probudi nadu. I svaki od devet vlasnika očiju kao da misli da ukoliko intenzivnije gleda u tom pravcu, nekim volšebnim kanalima, možda, taj autobus brže dođe. Evo, još jedan par svetala visoko izdignutih iznad tla! I još jedan kamion koji protutnji preko iščekivanja, razbivši ga u paramparčad... I ponovo svi pokupe nadu i, kao udicu, zabace je ka istoj tački.

Samo sam ja »mimo sveta«. Samo ja gledam u suprotnu stranu pokušavajući da, u polumraku, uhvatim onaj tren intenzivnog žara. Krupne neke oči, pretužne za malo godina koliko, rekla bih, ima. Ne gledaju ka Gazeli. Iz ironije ili iz ravnodušnosti? Da li čeka autobus? Da li čeka nekoga? Da li, uopšte, čeka? Hm... Autobuske stanice pružaju izuzetno dobru kamuflažu za besciljnost i melanholiju.

Stiže 601. Ulazi samo jedan čovek i odlazi u noć. Za njega je, dakle, sigurno da je zaista čekao autobus. Svi ostali smo, za sada, još uvek sumnjivi.

Najpre polako, pa sve brže, na stanici postaje življe. Lakovane čizmice na štiklu, male torbice, sjaj na usnama, frizure koje još uvek mirišu na frizerske salone, smeh. Kakav je sad ovo svet koji nam kvari scenografiju i atmosferu urbanog beznađa?
Odvlače mi pažnju, osvrćem se pokušavajući da im otkrijem izvor. Ah, pa da... Pod sloganom »Izađi na Fest!« filmski festival je večeras ispootvarao svoja staklena vrata. Ljubiteljima filma, ljubiteljima filmskih događaja, i ljubiteljima događaja. Posmatram maskarom širom otvorene nove parove očiju na stanici, slušam cvrkutave glasove u njihovoj kakofoniji, u glavi polako počinje da mi se vrti od Diora, Šanela, Kašarela i ostalih alhemičara, dok se pitam ko je tu, u stvari, zašto. I koliko je to, u stvari, bitno. Na ulici kneza Miloša još uvek je rasuta srča od jučerašnjih nemira, a eto, samo preko mosta, vrti se neki drugi film.

Večeras su gledali Šlendorfov »Ulžan«, reditelj je i proglasio festival otvorenim, gromkim aplauzom je zatvoreno otvaranje i nakon nekoliko sponzorskih reklama, festival je počeo. Bez trejlera drugih filmova pred sobom. Uvek mi je bilo neobično da se ista reč koristi i za prikolicu i za najavu filma. Jedno ide iza, drugo dolazi pre. Paradoks savremenih jezičkih razvoja.

Pomisao na prikolicu vraća me u stvarnost. Okrećem se, ali ona je već otišla. Autobus, znači, ipak nije čekala. Da li je dočekala ono što je želela, ili je odustala, ili su joj ovi veseli, raspoloženi ljudi pokvarili sumornu atmosferu prašnjave stanične tišine koja joj je prijala...ne znam. Čovek iz prikolice na koju je bila naslonjena, užurbano dodaje snickers čokoladice šećera željnim filmofilima, jedva čekajući da prođe još i tih deset minuta, da navuče teška vrata i ode u mrak.

***

A Mesec je te noći bio pun.
Iako je noć pre toga bio doživeo potpuno pomračenje.

Organizacija

Ovo prekjuče nije bio miran skup. Na mirnom skupu nema suzavca, na mirnom skupu ne lete kamenice ka izlozima prodavnica, na mirnom skupu se ne obračunava sa zgradama, pijani i razulareni srednjoškolci ne kradu po prodavnicama i ne bacaju šipke na glave prolaznika, na mirnom skupu se gradski i taxi prevoz pojačava umesto da se gasi, na mirnom skupu postoji milicija. Preventivno. Zato što je svaki skup koji se organizuje uvek miran skup. Niko nikada javno ne organizuje »nemiran« skup. A prekjuče je, paralelno sa mirnim skupom kod Skupštine, počeo i taj drugi. A policije kao da nije ni bilo. A bila je potrebna. Ne samo preventivno. Tužno je što većini onih koji su doprineli tome da stvar ne prođe do kraja mirno, kao i onih koji su se, kao ja, sticajem nesrećnih okolnosti i tuđeg idiotizma zatekli na ulici, nije jasno da je i to što se sve završilo tako kako jeste, takođe rezultat nečije organizacije.

Radi šta ti kažem, a (ne) gledaj šta ja radim!

Ranokapitalistička institucija u kojoj sam zaposlena danas radi kao i svaki drugi dan. Klijenti su najavili nekoliko dana ranije da neće doći, ali zvanični stav je da se danas radi. Bez obzira na to što je svakome jasno da je to potpuno besmisleno i iz praktičnih i iz bezbednosnih i iz nekih drugih razloga.

Kao prvo, grad će biti zakrčen. Ulice će biti pozatvarane jer će se reke ljudi slivati sa svih strana kako bi bile tu. Nijedan skup koji se planira nije u startu zamišljen kao nasilan, retko ko nemire planira, ali do njih ipak dolazi. I na koncertima, o političkim skupovima da ne govorim. Zato škole, ni osnovne ni srednje, danas ne rade. Da bi se izbegao rizik, da se ne bi izlagali opasnosti. Bar zato. Zato je roditeljima rečeno da će vrtići raditi (jer ima još ljudi koji, kao i ja, rade u institucijama sa niskim stepenom ljudske, građanske i nacionalne svesti i savesti) , ali da ukoliko ne moraju, ne dovode decu.

Ali, bezbednosni i praktični razlozi na stranu, mada ih lično vidim kao osnovne u ovoj situaciji.

Glavešina institucije u kojoj sam zaposlena veliki je nacionalista. Na svakom »stručnom« sastanku 90% vremena provedemo slušajući o nebeskom narodu, o vinčanskoj kulturi, o bogatstvu i drevnosti jezika kojim govorimo, itd. Ko se slaže slaže, ko se ne slaže ne slaže, ti sastanci ionako nisu zamišljeni kao diskusija već kao izlaganje toka svesti. Žalim svoje vreme protraćeno na slušanje tih monologa, a svakom dopuštam pravo na lično mišljenje i stav po svakom pitanju pa i po ovom.

Ali, druga jedna stvar je posredi.

Kako to da se sada, kada se nešto konkretno dešava, ta visoko uzdizana nacionalna svest krije iza dinara? Kako to da je teorija tako dobro elaborirana, a u praksi svest prvobitne akumulacije kapitala ipak nadvladava nacionalnu? Kako to da predmetima ovog teksta nije jasno kako takvom odlukom sami sebe potiru? Ja bih se na njihovom mestu, bar, isfolirala.

Nije reč o tome da li se ja slažem sa njima po ovom pitanju ili ne (a ne slažem se više ni sa kakvim mitinzima, ni sa kakvim rizicima, ni sa kakvim skupovima srednjoškolaca od kojih većina nema pojma o čemu je uopšte reč, ni sa kakvim okupljanjima opasanim policijom u oklopima, dosta mi je više svega toga svih ovih godina). Reč je o tome da sam ja, od juče, u velikoj dilemi i pitam se, gde ja to radim? Sa kakvim ja to ljudima saradjujem? Kako ja mogu da verujem ljudima koji ni sami sebi, na tako blatantan način, nisu dosledni, kakav ja njihov odnos prema meni mogu da očekujem? Bilo profesionalni bilo ljudski.

Srećan vam svaki dan!

Nadam se da ne obeležavate Svetog Valentina kao neki poseban dan.
Jer, to bi značilo da vam je samo jedan dan godišnje Dan Ljubavi.

A to bi bilo baš tužno.

Nemojte da čekate da vas neko ovako pogleda da biste ga zagrlili.
Ili da vas, daleko bilo, ovako zamoli za zagrljaj.

Jer, kad dotle dođe, obično je već kasno...

Ali, sigurna sam da to i ne radite.

I srećan vam, zato, i ovaj među svim ostalim Danima Ljubavi.

Volim vas i grlim.