In memoriam

Nenad Bogdanović (1954-2007)

Kada smo, nakon famoznog petog oktobra 2000. godine, napokon postali svesni da neka lica više nećemo morati da gledamo, njihove reči slušamo, a zbog njihovih postupaka ispaštamo, laknulo nam je. Nakratko. Ubrzo smo (ili bar oni trezveniji od nas), međutim, shvatili, da je neminovno da na njihova mesta dođu neka druga lica, sa drugim rečima i drugim postupcima. I nadali smo se, bili smo uvereni, da će biti bolje. Jer, gore teško da je moglo da bude.

Od tada do danas, biće za koji dan tačno sedam godina. Neka od tih novih lica dobro su došla, ali hvala bogu i otišla, neka su došla i još uvek su tu, a neka su dobro došla i, na žalost, otišla. Na nešto smo reagovali burnije, na nešto smo samo slegnuli ramenima i terali dalje, skupljajući snagu da verujemo da će to neko »bolje sutra« jednom ipak doći. Što se tiče nekih stvari, ostali smo (bar za sada) kratkih rukava. Što se tiče nekih drugih, kao da se vidi mali pomak. Ali, neke su, bar meni, a verujem i svakome ko se osvrne oko sebe, itekako vidljive.

Nisam sklona masovnoj histeriji. Nisam sklona masovnom oduševljenju ili masovnom nezadovoljstvu. Nisam sklona masi, generalno uzev. Plašim je se. I plašim se ljudi koji su skloni sakupljanju ljudi u mase. Ljudi egzibicionističkog nastupa koji vole aplauze gomile koja ih bodri. Uvek mi se, u tim trenucima, nekako, čini da je to sve zamazivanje očiju. Da je to nadređivanje forme sadržini, a to doživljavam kao uvredu sopstvene inteligencije. Mirniji pristup mi više prija. Ako nije perfidan. A retki su ljudi koji ga imaju.
Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, bio je, rekla bih, jedan od njih.
Svaki put kada se pojavio u medijima prilikom otvaranja nekog obdaništa ili narodne kuhinje, na dodeli stanova novim vlasnicima, na izgradnji nekog od objekata, prilikom dolaska novih gradskih autobusa, ili bilo kojm drugom prilikom, bila sam apsolutno svesna da je to njegovo pojavljivanje obaveza i politički potez. Ali, za ovo kratko vreme od kad je izabran na mesto prvog čoveka grada, obdaništa se ipak jesu otvarala, gradski prevoz jeste postao prihvatljiviji, stanovi se jesu gradili. Koliko-toliko. To što je Beograd, od kad je on bio na njegovom čelu, dobio priznanje »Grad budućnosti južne Evrope« sasvim je jedna apstraktna stvar. Ali, to što je, nakon mnogo vremena, na ulicama moguće čuti razne jezike i videti ljude kako fotoaparatima ciljaju unaokolo, to je već jedna konkretna. Prigodan govor političara upriličen na nekoj ceremoniji otvaranja/prijema/dodele/humanitarne akcije ili već tome sličnih stvari, nešto je što se može pripremiti. Nešto što i neko drugi može za nekoga pripremiti. Način na koji su izgovorene i stav, već su nešto lično. Jednostavnost i neposrednost bi se mogle, možda, ponekad isfolirati, ali ne uvek.
Kao čovek, smatram da je jedan čovek otišao prerano. U godinama kada postoji još puno toga što možemo da tražimo od sebe i da pružimo drugima. Kao žiteljka Beograda, smatram da je otišao čovek odmeren i promišljen, čovek kojem sam, uprkos politikanstvu, ipak verovala. Čije mi reči nisu zvučale kao prazna obećanja, kod koga nisam primećivala težnju ka samopromociji, koga nikada nisam čula da nekoga napada i blati.
I žao mi je. I kao čoveku i kao Beograđanki. Ostaje mi da se nadam se da će onaj koji bude došao na njegovo mesto, nastaviti u sličnom pravcu i na sličan način.

Bitef, day -3

Dakle, kao što rekoh, Minja is a tough chick. U kombinaciji sa mojom rekovalescentskom slabošću, čitava stvar je rezultirala mojim pristankom da se ipak, uprkos zdravom razumu kojim se inače dičim, uključim u rad ovogodišnjeg biltena Bitef-a.

Uostalom, uvek mogu da se vadim na trenutak potpunog odrona svesti.

Ovog trenutka sam došla u dodir sa tastaturom festivalskog bilten-centra u kojem ću narednih petnaestak dana provoditi većinu svojih noći. Nov prostor, fina tehnika, još uvek lepo raspoloženi ljudi još uvek bez podočnjaka, tastature na kojima teško nalazim slovo "ž", mnoštvo ogledala na zidovima što je, s obzirom na to da nas hrane KitKat čokoladicama, veoma vađno kao podsetnik, da stvari ne izmaknu kontroli.
Sve je spremno za početak festivala.
A on, usuđujem se da kađem, kažem (na mnogo čudnom mestu ovo "Ž"), obećava. I po pitanju glavnog programa, i po pitanju sporednih... ne volim tu reč... propratnih (puno bolje) sadrđaja, sadržaja, sto mu gromova... Jedino mi je krivo što je program BITEF na filmu koji se daje u Kinoteci opet i uvek i jedino u večernjim časovima, tako da festivalska groznica uvek i opet predstavlja perfidan pokušaj nametanja izbora između (Ha!!) pozorišta i filma. I to ove godine sa temom CIRKUS: i to je pozorište. Filmovi o cirkusu. Joooooooooj! Da ne radim bila bih u iskušenju šta da pratim, ovako, izbor je napravljen za mene. Sedeću ovde :) i raditi. Možda stignem da pogledam i poneku predstavu. Haha! Šalim se, Minja, biću redovna ;)

Ali vi zato obavezno idite. U pozorište. Ili u kinoteku.
Zavisi koliko vam je do cirkusa.
Hm...?

Ipak Koala :-)

Forum je jedan od dragih saveznika u bolesti. Za njega vam nije potrebna preterana koncentracija. Zavisi od teme, doduše, ali birate teme u skladu sa stanjem svesti: što gore stanje, to lakša tema. Kad ste u dobrom stanju, niste na forumu, već živite život.

Trenutno sam istog lišena, te stoga - Forum!

Tumarajući, tako, od teme do teme, naišla sam na ovaj test

http://www.thesite.org/magazine/sex_and_relationships/animalquiz.html

Odgovorite na 18 pitanja i dobijete odgovor na pitanje koja ste životinja u krevetu. I, šta sam ja?!

Verovali ili ne!

Kaže ovako:

You are a Koala!
Cuddly and snuggly. You love romance and being pampered by a partner. Candle-lit dinners, red roses and soft, moody music all set the perfect tone for you. In bed you're very sensual and eager to give your partner as much as they give you. You love sex but it isn't a major priority in your relationships. You're at your happiest being cradled in your partner's arms.

Tačno. I zato je forum super, da me bez po muke oraspoloži virtuelnom komunikacijom sa nepoznatim ljudima dok ne prestanem da budem zarazna i vratim se stvarnim ljudima. I njemu. Mada, on me je i zarazio pa neka sad čezne za Koalom i danom kad će ona prestati da briše nos i kašlje.

Uskoro, nadam se... :uzdah: :uzdah: :šmrc: :grc: :jec:

Slučaj Hrustanović

Nedostaje mi samo pet svezaka stripa Asterix da upotpunim kolekciju. Od toga, dve (Asterix i Goti i Asterix u Egiptu, ili kako se već zove ona epizoda u kojoj traže petaroleum) pouzdano znam da sam imala. Stripove pažljivo čuvam, složene po brojevima, tako da je mogućnost da se nalaze "negde", isključena. Sistemom eliminacije dolazim do zaključka da sam ih nekome dala i da mi ih taj neko nije vratio. Da li je to moguće? Da, mislim da jeste. Taj "neko" je neko u koga sam imala poverenja, pa pozajmicu nisam nigde zapisala.

Pouka: trust no one!

A možda sam samo negativna jer sam prehlađena. I to vrlo. Zato sam i počela da se bavim prebrojavanjem stripova, jer za čitanje nemam koncentraciju. A čitam knjigu "Televizija", David McQueena. U podnaslovu stoji: medijski priručnik. Deo o kvizovima je smrtno dosadan, ostalo je zanimljivo. Ali čim počnem da čitam, zaspim. Zato čekam da prehlada prođe i prekraćujem vreme: brojim stripove, nerviram se zbog izostanka pojedinih, skidam muziku sa interneta, šaljem sms poruke, menjam jezike na telefonu u nadi da se neće dogoditi da ne mogu da se snađem i vratim na neki koji razumem, igram se u photoshop-u, gledam TV, čitam novine...

Ove poslednje dve aktivnosti možda i nisu baš najsrećnije rešenje, jer izbor između prepametnih izjava Radmile Hrustanović, sveštenika na ivici smrti od gladi i poubijane i otete dece u svetu i kod nas, teško da će učiniti da mi zdravstveno stanje krene nabolje. Naprotiv.

I, dok priče o satanistima koji čereče decu i majkama optuženim za smrt sopstvene, navodno nestale, dece izazivaju mučninu i nevericu pred svetom iza prozorskog okna, a međudržavni administrativni sukob dovodi na prag smrti jednog čoveka (kakvi god njegovi stavovi bili) u pravno i zakonski sivoj zoni, daju još jednu potvrdu o užasnom stanju u kom se nalazi najneposredniji deo tog velikog sveta koji izaziva mučninu i nevericu, gospođa Hrustanović izaziva bes.

Slučaj onog nesrećnog mladića kojeg su pre nekoliko nedelja na Kalemegdanu najpre raščerečili medvedi, a onda i mediji, dao je vetar u leđa već pokrenutoj hajki na Vuka Bojovića i beogradski Zoo vrt. Postoji mišljenje da bi ceo vrt trebalo izmestiti iz grada na neku udaljeniju lokaciju (pominju se Surčin ili neko od ostrva na Dunavu). Razlog? Hm, pa... Nije baš sasvim jasno.

Lično, protivnik sam zooloških vrtova kao takvih. On su svojevrsna vrsta zatvora u kom životinje vode neprirodne živote u zatočeništvu. Ali, to je globalna stvar. Ovde je reč o konkretnom slučaju. Kalemegdan je pretesan, životinjama bi trebalo obezbediti više prostora, nesmetano kretanje, prirodnije okruženje. Nisam sigurna da bi belom medvedu Ratno ostrvo bilo mnogo prirodnije okruženje nego što je to Kalemegdan, ali okej. Valjda ti ljudi znaju šta rade (naivno pomislih ja). Međutim, kada je na Kalemegdanu došlo do pomenute tragedije za to su optuženi Vuk Bojović i zoo vrt (medvedi, čudom, još uvek, nisu). Beer fest se pretvorio u Bear fest, a na ove prve niko nije upro prstom. Dobro. Beograd se, ionako, pretvara u grad za raspojasano iživljavanje gostiju iz civilizovanog sveta, ovo je još jedan korak ka tome, ali to je druga priča.

U celom tom haosu, narečena gospođa nas je obradovala još jednim biserom iz svoje bogate riznice: "Opasne životinje treba potpuno odstraniti iz zoološkog vrta, a ostale izmestiti iz centra grada". Aha, dobro, da vidimo: koje su opasne životinje? Medvedi, vukovi, lisice, krokodili, sve velike mačke, zmije, sve rogate životinje... Šta je ostalo? Ptice... ne, pa gledali smo Hitchcocka, one itakako znaju da polude. Ne, znači nosimo i ptice. Majmuni... ne, ne, pa oni su najnasilniji od svih. Uvek vrište i jurišaju na nas pokazujući nam intimne delove tela. Hvala bogu da postoje ona humana debela stakla. Ovce, koze, lame.. ne, brišemo lame, one pljuju, gadure jedne, dabili gadure!...

Kao i uvek, svakog čuda za tri dana, još se samo porodica nesrećnog mladića seća tragedije, mi surovo idemo dalje. Šta će biti sa Zoo vrtom? Ne znam. Znam samo da bih poručila gospođi Hrustanović da razmisli još jednom, trezveno. Ako je u stanju. Možda, ipak, shvati da je veoma mali broj ljudi koji će ići čak u Surčin da bi gledao ovce. Ako ništa drugo, neka bar razmisli da bi prištedela gradski budžet: ne moraju da se odvoze ovce u selo. Ima njih tamo.

A ni u gradu, izgleda, ne manjkaju.