Radi šta ti kažem, a (ne) gledaj šta ja radim!

Ranokapitalistička institucija u kojoj sam zaposlena danas radi kao i svaki drugi dan. Klijenti su najavili nekoliko dana ranije da neće doći, ali zvanični stav je da se danas radi. Bez obzira na to što je svakome jasno da je to potpuno besmisleno i iz praktičnih i iz bezbednosnih i iz nekih drugih razloga.

Kao prvo, grad će biti zakrčen. Ulice će biti pozatvarane jer će se reke ljudi slivati sa svih strana kako bi bile tu. Nijedan skup koji se planira nije u startu zamišljen kao nasilan, retko ko nemire planira, ali do njih ipak dolazi. I na koncertima, o političkim skupovima da ne govorim. Zato škole, ni osnovne ni srednje, danas ne rade. Da bi se izbegao rizik, da se ne bi izlagali opasnosti. Bar zato. Zato je roditeljima rečeno da će vrtići raditi (jer ima još ljudi koji, kao i ja, rade u institucijama sa niskim stepenom ljudske, građanske i nacionalne svesti i savesti) , ali da ukoliko ne moraju, ne dovode decu.

Ali, bezbednosni i praktični razlozi na stranu, mada ih lično vidim kao osnovne u ovoj situaciji.

Glavešina institucije u kojoj sam zaposlena veliki je nacionalista. Na svakom »stručnom« sastanku 90% vremena provedemo slušajući o nebeskom narodu, o vinčanskoj kulturi, o bogatstvu i drevnosti jezika kojim govorimo, itd. Ko se slaže slaže, ko se ne slaže ne slaže, ti sastanci ionako nisu zamišljeni kao diskusija već kao izlaganje toka svesti. Žalim svoje vreme protraćeno na slušanje tih monologa, a svakom dopuštam pravo na lično mišljenje i stav po svakom pitanju pa i po ovom.

Ali, druga jedna stvar je posredi.

Kako to da se sada, kada se nešto konkretno dešava, ta visoko uzdizana nacionalna svest krije iza dinara? Kako to da je teorija tako dobro elaborirana, a u praksi svest prvobitne akumulacije kapitala ipak nadvladava nacionalnu? Kako to da predmetima ovog teksta nije jasno kako takvom odlukom sami sebe potiru? Ja bih se na njihovom mestu, bar, isfolirala.

Nije reč o tome da li se ja slažem sa njima po ovom pitanju ili ne (a ne slažem se više ni sa kakvim mitinzima, ni sa kakvim rizicima, ni sa kakvim skupovima srednjoškolaca od kojih većina nema pojma o čemu je uopšte reč, ni sa kakvim okupljanjima opasanim policijom u oklopima, dosta mi je više svega toga svih ovih godina). Reč je o tome da sam ja, od juče, u velikoj dilemi i pitam se, gde ja to radim? Sa kakvim ja to ljudima saradjujem? Kako ja mogu da verujem ljudima koji ni sami sebi, na tako blatantan način, nisu dosledni, kakav ja njihov odnos prema meni mogu da očekujem? Bilo profesionalni bilo ljudski.