Nedostaje mi samo pet svezaka stripa Asterix da upotpunim kolekciju. Od toga, dve (Asterix i Goti i Asterix u Egiptu, ili kako se već zove ona epizoda u kojoj traže petaroleum) pouzdano znam da sam imala. Stripove pažljivo čuvam, složene po brojevima, tako da je mogućnost da se nalaze "negde", isključena. Sistemom eliminacije dolazim do zaključka da sam ih nekome dala i da mi ih taj neko nije vratio. Da li je to moguće? Da, mislim da jeste. Taj "neko" je neko u koga sam imala poverenja, pa pozajmicu nisam nigde zapisala.
Pouka: trust no one!
A možda sam samo negativna jer sam prehlađena. I to vrlo. Zato sam i počela da se bavim prebrojavanjem stripova, jer za čitanje nemam koncentraciju. A čitam knjigu "Televizija", David McQueena. U podnaslovu stoji: medijski priručnik. Deo o kvizovima je smrtno dosadan, ostalo je zanimljivo. Ali čim počnem da čitam, zaspim. Zato čekam da prehlada prođe i prekraćujem vreme: brojim stripove, nerviram se zbog izostanka pojedinih, skidam muziku sa interneta, šaljem sms poruke, menjam jezike na telefonu u nadi da se neće dogoditi da ne mogu da se snađem i vratim na neki koji razumem, igram se u photoshop-u, gledam TV, čitam novine...
Ove poslednje dve aktivnosti možda i nisu baš najsrećnije rešenje, jer izbor između prepametnih izjava Radmile Hrustanović, sveštenika na ivici smrti od gladi i poubijane i otete dece u svetu i kod nas, teško da će učiniti da mi zdravstveno stanje krene nabolje. Naprotiv.
I, dok priče o satanistima koji čereče decu i majkama optuženim za smrt sopstvene, navodno nestale, dece izazivaju mučninu i nevericu pred svetom iza prozorskog okna, a međudržavni administrativni sukob dovodi na prag smrti jednog čoveka (kakvi god njegovi stavovi bili) u pravno i zakonski sivoj zoni, daju još jednu potvrdu o užasnom stanju u kom se nalazi najneposredniji deo tog velikog sveta koji izaziva mučninu i nevericu, gospođa Hrustanović izaziva bes.
Slučaj onog nesrećnog mladića kojeg su pre nekoliko nedelja na Kalemegdanu najpre raščerečili medvedi, a onda i mediji, dao je vetar u leđa već pokrenutoj hajki na Vuka Bojovića i beogradski Zoo vrt. Postoji mišljenje da bi ceo vrt trebalo izmestiti iz grada na neku udaljeniju lokaciju (pominju se Surčin ili neko od ostrva na Dunavu). Razlog? Hm, pa... Nije baš sasvim jasno.
Lično, protivnik sam zooloških vrtova kao takvih. On su svojevrsna vrsta zatvora u kom životinje vode neprirodne živote u zatočeništvu. Ali, to je globalna stvar. Ovde je reč o konkretnom slučaju. Kalemegdan je pretesan, životinjama bi trebalo obezbediti više prostora, nesmetano kretanje, prirodnije okruženje. Nisam sigurna da bi belom medvedu Ratno ostrvo bilo mnogo prirodnije okruženje nego što je to Kalemegdan, ali okej. Valjda ti ljudi znaju šta rade (naivno pomislih ja). Međutim, kada je na Kalemegdanu došlo do pomenute tragedije za to su optuženi Vuk Bojović i zoo vrt (medvedi, čudom, još uvek, nisu). Beer fest se pretvorio u Bear fest, a na ove prve niko nije upro prstom. Dobro. Beograd se, ionako, pretvara u grad za raspojasano iživljavanje gostiju iz civilizovanog sveta, ovo je još jedan korak ka tome, ali to je druga priča.
U celom tom haosu, narečena gospođa nas je obradovala još jednim biserom iz svoje bogate riznice: "Opasne životinje treba potpuno odstraniti iz zoološkog vrta, a ostale izmestiti iz centra grada". Aha, dobro, da vidimo: koje su opasne životinje? Medvedi, vukovi, lisice, krokodili, sve velike mačke, zmije, sve rogate životinje... Šta je ostalo? Ptice... ne, pa gledali smo Hitchcocka, one itakako znaju da polude. Ne, znači nosimo i ptice. Majmuni... ne, ne, pa oni su najnasilniji od svih. Uvek vrište i jurišaju na nas pokazujući nam intimne delove tela. Hvala bogu da postoje ona humana debela stakla. Ovce, koze, lame.. ne, brišemo lame, one pljuju, gadure jedne, dabili gadure!...
Kao i uvek, svakog čuda za tri dana, još se samo porodica nesrećnog mladića seća tragedije, mi surovo idemo dalje. Šta će biti sa Zoo vrtom? Ne znam. Znam samo da bih poručila gospođi Hrustanović da razmisli još jednom, trezveno. Ako je u stanju. Možda, ipak, shvati da je veoma mali broj ljudi koji će ići čak u Surčin da bi gledao ovce. Ako ništa drugo, neka bar razmisli da bi prištedela gradski budžet: ne moraju da se odvoze ovce u selo. Ima njih tamo.
A ni u gradu, izgleda, ne manjkaju.
No comments:
Post a Comment