Gorana, j'ai répété mon français!

»Dobar dan, Vesna, kako ste?!«, odzvanja nevelikom prostorijom glas pun entuzijazma koji ne očekuje odgovor na postavljeno pitanje. Pitanje je, ionako, tek deo etikete. Kad bi me stvarno upitala, odgovorila bih joj da sam dobro. I jesam, baš nešto jesam.
Vlasnica glasa mi uzima jaknu i torbu i kaže mi, podjednako dobro uvežbanom intonacijom, da se smestim na krevet do prozora. To, u stvari, nije baš krevet. Više je sto. Mislim da ih tako i zovu. Stolovi.

Skidam bluzu, obmotavam se onimnekimkaopeškirićem, ležem i sklanjam kosu sa lica. Vlasnica glasa me pokriva ćebetom, iako mi nije hladno. Čekam. Radio-stanica Beta RFI nas obaveštava o dnevnim događajima, iznad vrata se ljulja jedna od onih drangulija koje, kao, hvataju snove, mirišu kojekakve kreme, osoba do mene je već neprepoznatljiva pod celofanom. Jako svetlo me zaslepljuje i više ništa ne vidim. Svest mi se prespaja na druga čula koja su joj ostala na raspolaganju.

-...i ja sad više uopšte ne znam šta da mislim o njoj.

-Ma... šta da misliš, pa jasno je sve k'o dan.

-Čekaj, čekaj, šta je ona rekla? Da je on rekao da ne može da joj da taj projekat jer je njen dečko u toj redakciji pa bi bio sukob interesa?

-Da! Pomisli molim te?

-Kakav je on zadrigli prasac! Pa on nema sa kojom nije bio! Da je tako savestan, trebalo bi da pootpušta pola televizije!

Smeh.

-Ali, od nje se to nisam nadala. Izvini molim te, ali njena prabaka je staaaaara Beograđanka, a njeni roditelji...

-...kad bi njen jadni otac znao kakvim ona životom živi...

-...ja bih joj rekla.

-Šta bi joj rekla? Emisija ti je propast, a ti si jadna do srži?

-Ne mislim tako, ali rekla bih joj, znaš šta Bebice, to više ne ide tako...«

Sad mi je lice već prekriveno smrdljivim algama, a sve zajedno umotano u celofan. Nemam pojma ko šta priča. Razmišljam kako bih na engleski prevela sintagmu »zadrigli prasac«, za koju ne znam na koga se odnosi, mada pretpostavljam. I pokušavam da shvatim na koji je način mesto rođenja prababe u vezi sa ponašanjem praunuke. A i koja je televizija u pitanju? I ko je On – prasac? I ko je Bebica?

U trenutku kad shvatim da se gubim u tuđim tračevima, osećam dve snažne ruke na ramenima. Masaža. Ne prija mi uopšte, ali me je uvek strah da se suprotstavim. Vlasnica glasa mi nudi »kaficu? čaj?« Ne razumem kako bih u ovom položaju mogla da konzumiram bilo šta, tako da odbijam. Smeh i tračarenje postaju sve glasniji. Uz ovo masiranje, teror je upotpunjen. Pokušavam sebi da odvratim pažnju preslišavajući se glagol avoir. Dobro mi ide. Moja profesorka francuskog, Gorana, bila bi ponosna na mene.
Odjednom...

-Bebice! Pa, ćao!

-Jao, ja danas nemam zakazano, ali sam prolazila, pa sam mislila...

-Ma, naravno, naravno, evo...

Jako sam skoncentrisana da prepoznam glas Bebice, ali ne vredi. Tako mi i treba kad ne gledam redovno televiziju, pa ne znam voditeljke. Sad ne znam tračeve.

Nakon sat vremena vade me iz ambalaže. Oblačim se, izlazim, ali sad je prekasno. Bebica se u međuvremenu pretvorila u jednu od mumija koje mirno leže na stolovima strpljivo čekajući kozmetički tretman.

Nikada neću saznati.

Bar sam se preslišala avoir.