Trening zavisti, pakosti i zlobe

On-line saradnja je jedna od najnapornijih stvari kojima sam povremeno izložena. Valjda to zavisi od tipa ličnosti, ali meni ne prija. Osećam se izolovano i, nekako, eksploatisano. Pristajem na to jer je kod kuće tiše i imam bolju koncentraciju, dakle, izbor je moj, te se, prema tome, nemam na šta žaliti. Uglavnom.

Ipak, s obzirom na to da od teksta do teksta ipak prođe izvesno vreme, bude tu praznog hoda koji bi trebalo nekako ispuniti, a koji, pak, nije dovoljno veliki da bi se tokom njega moglo ne znam šta pametno uraditi. Televizija, novine, forum. Pre neki dan sam, valjda iz nedostatka sadržaja u prva dva, odabrala ovaj treći način prekraćivanja vremena.

Uglavnom sam na temama vezanim za fotografiju ili za ženska pitanja, ali je tog dana jedna vest toliko dominirala, da je bilo neminovno, namerno ili slučajno, čitati o tome: na autoputu Beograd-Zagreb dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj je poginuo makedonski pevač Toše Proeski. Ne slušam tu muziku, jedina njegova pesma koju znam je »Čija si« i jednom sam ga slušala kako peva »Zajdi, zajdi«, znam da je bio uključen u neke humanitarne akcije, da je simpatično izgledao i da je delovao jednostavno, smireno i pitomo. A to je u tim vodama jako, jako, jako retko. I to je to što se tiče mog poznavanja njegovog života i rada. Skoro ništa. A vest o njegovoj smrti me je jako pogodila. Zato što je strašno umreti u dvadeset sedmoj godini života. Zato što je strašno umreti na takav način. Zato što je, prosto, strašno.

Ali pogodilo me je još nešto. Pogodilo me je koliko ima ljudi koji osećaju potrebu da se iživljavaju nad tragedijom i nad osećanjima drugih. Jedan od komentara bio je: »Boli me kurac za Tošeta. Ne volim njega, ne volim njegovu muziku, nije me briga da li je umro ili je živ. Ljudi ginu svaki dan, nije njegov život vredniji zato što je bio poznat.«
Nije, slažem se. Ne mislim da su životi ljudi koji imaju decu vredniji od onih koji ih nemaju. Ne mislim da su životi žena vredniji od života muškaraca, ne mislim da su životi mlađih ljudi vredniji od života starijih ljudi, ne mislim da su životi poznatih ljudi vredniji od života anonimaca. Zaista ne mislim. Moj deda je umro u devedeset prvoj godini. Bez muke. Samo je zaspao. Plakala sam dok je bilo suza. I duže od toga. Ali, to je bila moja tuga. Nije bila tragedija.

Ljudi u tuzi traže sagovornika, zato nije čudno što se poznate osobe žale od strane svih. To nije čudno. Čudno je što ima ljudi koji osećaju potrebu da pljunu na tuđa osećanja. Problem u tome što dotičnu osobu, sakrivenu iza forumskog imena, »boli kurac« što je jedan mlad čovek poginuo i, štaviše, što ima potrebu da o tome dva dana piše, da se uporno nadmudruje sa onima koji idu da se upišu u knjigu žalosti, nazivajući ih patetičnim glupacima, što ima potrebu da sada prekopava po njegovoj privatnosti, preispitujući da li je imao dve devojke istovremeno i kako će one reagovati ako se sretnu na sahrani.

I muka mi je od toga. Muka mi je od tog iživljavanja, muka mi je od ljudi koji leče svoje frustracije povređujući druge ljude, muka mi je od intelektualne masturbacije na temu potrebe izdizanja iznad »niskih strasti«. I muka mi je što mi ostali to dopuštamo. Na forumu ih moderatori ne isključuju iz diskusije, u životu im se sklanjamo uz moto »pametniji popušta«, da bi svako imao prostor za svoje mišljenje.

I treba da ga ima, ali gde je granica tolerancije gaženja ljudskog dostojanstva?