Ruža-lopuža je lokalni naziv za prodavnicu u kraju u kom radim. Sve je skuplje bar za deset posto nego na bilo kom drugom mestu, jer do »bilo kog drugog mesta« treba malo da se ide. Nikad nemaju da vrate kusur, pa vam ponude žvaku umesto kusura, koju ja nikad ne uzmem jer kad mi se žvaću žvake kupim ih, a kad hoću kusur, neću žvaku. I tako. Nezgodna umem da budem pomalo, priznajem. Povremeno. Ali, u principu, ne kupujem kod njih. Samo u situaciji krajnje nužde.
Danas je užasan dan. Kiša pljušti, košava pokušava da potuče sopstveni rekord u pređenim metrima u sekundi, a sunce ceo celcijati dan nije uspelo da se izbori sa oblacima. Grozota. Samo za spavanje. Ako je i za to.
A danas sam, na takav dan, kod Ruže-lopuže, dobila jabuku.
Uredno sam je stavila u kesu, izmerila i donela na kasu.
Momak kaže: »Još nešto?
-Ne.
-Samo jabuku?
-Da.
-Uredu je, reče on sa osmehom.
-Mogu da uzmem jabuku?«, zbunjeno ću ja.
Samo je klimnuo glavom, nasmejao se i pružio mi je. Nasmejala sam se i izašla. Pa sam se setila bontona, vratila se i rekla hvala.
Da ne bude zabune: nisam bila našminkana, imala sam na sebi debeli džemper, jaknu i farmerke, a i kosa mi je bila vezana gumicom za tegle. Dečko je, prosto, bio drag.
Za dvanaest dinara koliko sam ja »uštedela« a on »izgubio«, oboje smo dobili po osmeh na tmurni dan.
Kakav neočekivano dobar pazar!
6 comments:
hehe, baš me nasmijalo, malčice me podsjetilo na onu situaciju s kokicama u Motovunu, s tim da si ti i tamo bolje prošla nego ja...Igleda da sve ovisi i trgovcu...
..aha... Ili se i njemu smučila kiša, pa joj je u inat rešio biti fin... super ispalo, kako god :)
Hm,da, vidiš, nisam se setila onog "incidenta" sa kokicama... Samo, tamo sam morala da primenjujem taktiku, ovde je išlo spontano. Izgleda da imam neki uticaj na prodavce, trebalo bi to da koristim :D
zgodna pričica, baš da ti vrati osmijeh :)
pozdrav iz jednako tmurnog, kišovitog i vjetrovitog Zagreba
Ima nesto s tim jabukama... Ne znam zasto, ali kad hoces da kupis jednu, po pravilu ti je poklone. Tako uopste nije s bananom, ili dunjom, ili pomorandzom. Jabuka se poklanja zbog neke simbolike.
Prodavac je ne zna. To je arhetipski gest.
Ja, recimo, imam na pijaci jednog dedu. Mnogo je sladak ali ne zna da racuna... I uvek ocekuje da cu mu ja pomoci, a ja jos manje znam da racunam. Onda se on kao, pravi da me propituje... Kao: "12+45+75... da cujem!"... ustvari, nada se da cu mu pomoci. Jednom sam htela da kupim jabuku, jednu jabuku, bas iz jednog specijalnog razloga jednu. Nije hteo da mi proda, poklonio je. Drugi put opet. Od tad se pravim da znam da racunam, i kad mi postavi pitanje, uvek kazem cifru koja je netacna, ali bar malo visa od onog sto mi izgleda moguce.
Eto. To su moja iskustva.
Lep post. Bas si me gicnula.
Kiss.
Hm... vidiš, u pravu si... ima nešto u tome. I to uvek muškarci (dobro, i dedica je nekada bio muškarac). Valjda računaju: "Bolje da mi njima poklonimo jabuku, nego da nas one sa njom opet zeznu." Možda se oni, iz kolektivnog nesvesnog, boje kombinacije žena/jabuka
:)
Post a Comment