Kao što svi to već jako dobro znamo, u Šekspirovo vreme, sve uloge su bile poverene muškarcima. Zalaziti u dublji razlog toga predstavlja neku drugu temu, elem, prilikom praizvođenja piščeve tragedije »Macbeth« jedan od ( je li, muških) glumaca, i to onaj koji je tumačio ulogu Lady Macbeth, doživeo je nesreću. Naime, tokom predstave, umro je iza scene. Od tada, dotična tragedija se smatra baksuznom te se iz tog razloga njen naziv ne izgovara u pozorištu, već se samo kaže »The Scottish Play« (škotski komad) ili »The Unmentionable« (onaj koji se ne pominje).
Igrom slučaja (manje) i ličnog ukusa (više) meni je »Macbeth« omiljena Šekspirova tragedija, a i drama uopšte. A i među pet mi je omiljenih drama uopšte. Ičijih. To je, usudim se izjaviti, bio jedini razlog što sam prekjuče odlučila da odem u Novi Sad i gledam je u režiji Jürgena Goscha, a u izvođenju nemačkog pozorišta iz Düsseldorfa. Volim ja nemačko pozorište, na BITEF-u pogotovo, drag mi je i Novi Sad, uvek sam spremna na put, pa čak i tako kratak... sve to stoji. Ali, tempo koji rad na festivalskom biltenu nameće takav je da čak i odlazak po hleb i mleko podrazumeva veliki napor. Naročito pred kraj festivala.
Ipak, otišla sam. I nisam se pokajala. I inače krvav, komad je režiran na krajnje sirov način. Ne mislim, pritom, samo na litre krvi i naga tela koja predočavaju izloženost Macbetha i ostalih učesnika kroz veštice otelovljenoj sudbini, već su određena rešenja (Ladz Macbeth koju glumi muškarac i time pokazuje da je ona veći muškarac od supruga) vrlo pametno osmišljena. Dobra predstava. Kao i kod većine nemačkih predstava, smeta mi što ne osećam emociju, ali to sam valjda i očekivala. To me nije iznenadilo.
Međutim, drugo jedno iskustvo mi je bilo...prvoklasno.
Kada smo, nakon dugog putovanja u noć, starim putem ipak napokon stigli u Novi Sad, velika sala Srpskog Narodnog pozorišta bila je dupke puna. Držeći akreditaciju koja mi je visila oko vrata, kao da mi život od nje zavisi, uspela sam da se »umetnem« na mesto u osmom redu. Osmi red - odlično. Na BITEF-u nije pametno sedeti bliže sceni – nikad se ne zna šta može da vam doleti u krilo. Srećna zbog tog neočekivanog ulova, osvrnula sam se malo oko sebe. Sve neki fini svet. Lepo doterane gospođe sa sveže nameštenim frizurama, u kostimima pored podjednako kostimiranih muževa (doduše, nešto manje zainteresovanih, ali bože moj), u izglancanim cipelama i pasujućim tašnama. Lepo, tako se ide u pozorište. Pogotovo na tako jedan kulturni događaj kakav je BITEF. Pogotovo što svi to znaju, pa kako se onda, moliću lepo, pojaviti u pozorištu neadekvatno obučen ili se, ne daj bože, ne pojaviti?!! Pa, ne ide to, nikako to ne ide. Svi će biti tamo, svi će se osvrtati i videti da li se nazire izrastak.
Ali, avaj! Šta se zbi?! Ne ugasiše se svetla, a predstava poče i istom na scenu izlete sedam mušakaraca koji se ubrzo nađoše k'o od majke rođeni! I tu trče i skaču i nešto se tuku i polivaju krvlju i razbacujuj nameštaj i kenjaju na sceni. Sačuvaj me bože, pa je l' to kultura?!
Nasuprot mom ličom predviđanju, retko ko je napustio predstavu pre kraja. Valjda ni to nije red. Konsternirano su sedeli i gledali šta ih je snašlo. I to me nije začudilo. Nije me začudilo ni to što se žene od četrdeset i kusur godina sablažnjavaju na naga muška tela i prekrivaju oči rukama na taj prizor, kao da to nikada nisu videle u životu, jer znam da one to nisu očekivale da vide u pozorištu, ali... drage moje gospođe! Pa, vaš izbor dnevnih novina zavisi od impresivnosti crne hronike! Od toga koliko žrtava i mesta zločina je u kojima od njih eksplicitno prikazano! Na te prizore prave krvi ne sklanjate glavu. Zašto vam, onda, smeta ova pozorišna? Vi kupujete trećerazrednu žutu štampu jer su u njoj slike »zvezda« džet-seta sa nudističkih plaža. Tu vam nije »iju, svašta!« da vidite kako je koji pevac »opremljen«. Vi ste prošle godine pratile Velikog brata kao bez duše očekujući hoće li pasti seks između onihdvojegrandvoditelja. Šta ćemo s tim, drage moje gospoje?!
Igrom slučaja (manje) i ličnog ukusa (više) meni je »Macbeth« omiljena Šekspirova tragedija, a i drama uopšte. A i među pet mi je omiljenih drama uopšte. Ičijih. To je, usudim se izjaviti, bio jedini razlog što sam prekjuče odlučila da odem u Novi Sad i gledam je u režiji Jürgena Goscha, a u izvođenju nemačkog pozorišta iz Düsseldorfa. Volim ja nemačko pozorište, na BITEF-u pogotovo, drag mi je i Novi Sad, uvek sam spremna na put, pa čak i tako kratak... sve to stoji. Ali, tempo koji rad na festivalskom biltenu nameće takav je da čak i odlazak po hleb i mleko podrazumeva veliki napor. Naročito pred kraj festivala.
Ipak, otišla sam. I nisam se pokajala. I inače krvav, komad je režiran na krajnje sirov način. Ne mislim, pritom, samo na litre krvi i naga tela koja predočavaju izloženost Macbetha i ostalih učesnika kroz veštice otelovljenoj sudbini, već su određena rešenja (Ladz Macbeth koju glumi muškarac i time pokazuje da je ona veći muškarac od supruga) vrlo pametno osmišljena. Dobra predstava. Kao i kod većine nemačkih predstava, smeta mi što ne osećam emociju, ali to sam valjda i očekivala. To me nije iznenadilo.
Međutim, drugo jedno iskustvo mi je bilo...prvoklasno.
Kada smo, nakon dugog putovanja u noć, starim putem ipak napokon stigli u Novi Sad, velika sala Srpskog Narodnog pozorišta bila je dupke puna. Držeći akreditaciju koja mi je visila oko vrata, kao da mi život od nje zavisi, uspela sam da se »umetnem« na mesto u osmom redu. Osmi red - odlično. Na BITEF-u nije pametno sedeti bliže sceni – nikad se ne zna šta može da vam doleti u krilo. Srećna zbog tog neočekivanog ulova, osvrnula sam se malo oko sebe. Sve neki fini svet. Lepo doterane gospođe sa sveže nameštenim frizurama, u kostimima pored podjednako kostimiranih muževa (doduše, nešto manje zainteresovanih, ali bože moj), u izglancanim cipelama i pasujućim tašnama. Lepo, tako se ide u pozorište. Pogotovo na tako jedan kulturni događaj kakav je BITEF. Pogotovo što svi to znaju, pa kako se onda, moliću lepo, pojaviti u pozorištu neadekvatno obučen ili se, ne daj bože, ne pojaviti?!! Pa, ne ide to, nikako to ne ide. Svi će biti tamo, svi će se osvrtati i videti da li se nazire izrastak.
Ali, avaj! Šta se zbi?! Ne ugasiše se svetla, a predstava poče i istom na scenu izlete sedam mušakaraca koji se ubrzo nađoše k'o od majke rođeni! I tu trče i skaču i nešto se tuku i polivaju krvlju i razbacujuj nameštaj i kenjaju na sceni. Sačuvaj me bože, pa je l' to kultura?!
Nasuprot mom ličom predviđanju, retko ko je napustio predstavu pre kraja. Valjda ni to nije red. Konsternirano su sedeli i gledali šta ih je snašlo. I to me nije začudilo. Nije me začudilo ni to što se žene od četrdeset i kusur godina sablažnjavaju na naga muška tela i prekrivaju oči rukama na taj prizor, kao da to nikada nisu videle u životu, jer znam da one to nisu očekivale da vide u pozorištu, ali... drage moje gospođe! Pa, vaš izbor dnevnih novina zavisi od impresivnosti crne hronike! Od toga koliko žrtava i mesta zločina je u kojima od njih eksplicitno prikazano! Na te prizore prave krvi ne sklanjate glavu. Zašto vam, onda, smeta ova pozorišna? Vi kupujete trećerazrednu žutu štampu jer su u njoj slike »zvezda« džet-seta sa nudističkih plaža. Tu vam nije »iju, svašta!« da vidite kako je koji pevac »opremljen«. Vi ste prošle godine pratile Velikog brata kao bez duše očekujući hoće li pasti seks između onihdvojegrandvoditelja. Šta ćemo s tim, drage moje gospoje?!
Nego znate vi šta? 'Ajte vi lepo kući, pa gledajte Velikog brata. Samo, budite oprezne! Juče su ubacili još pet muškaraca, a Veliki brat je ipak celodnevni život nekolicine ljudi. Tu se ide u wc, presvlači se veš, ide se u krevet i iz tih kreveta ustaje. Pazite da se ne dogodi da nekom od tih muškaraca, slučajno, ne iskoči Macbeth.
Spremite se da prekrijete oči.
Ili, možda, ne?
Spremite se da prekrijete oči.
Ili, možda, ne?
No comments:
Post a Comment