ZE(vze)N

Gregarious gnu
communicates insincere
niceness. Trust him not!

Sećate se onih kojićemitođavouživotu predmeta na fakultetu? A, sećate se kako ste (nemojte da se folirate, sigurno da jeste) ponekad i na onima koji vas zanimaju zevali od dosade.
E, i? Šta ste onda radili?! Recite, recite!!!

Ja sam pisala haiku.

Da sam studirala bilo šta drugo, mogla bih biti proglašena totalnim bolidom, ali kad studirate književnost, onda to dođe kao neka vežba za mozak. Meni je, bar, bila.
Predmeti na kojima sam bila posebno plodan stvaralac bili su kontrastivna analiza (još uvek nisam sasvim sigurna šta je to, ali sva vaša pitanja ću sa zadovoljstvom proslediti Nadeždi :-) ) i morfologija.

Dakle, haiku: tradicionalna japanska poezija koja se, formalno, sastoji od sedamnaest slogova (tj. njima sličnih celina) i to: pet u prvom stihu, sedam u drugom stihu, pa u trećem stihu opet pet. Značenjski... e, pa, sad... to je, više, ovako, na nekom dalekoistočnom, filozofskom nivou. U principu, zaokružena priča koja bi trebalo da izrazi osećanje stvaraoca prema temi, a čitaoca da navede na razmišljanje.

Ja sam uverena da kada su napisane na japanskom, haiku pesme imaju daleko dublji smisao, ali su meni na engleskom i srpskom predstavljale tek nepresušan izvor razonode i mogućnost da mozgam na zadatu temu.

Čemu sve ovo? Danas sam na sred pešačkog prelaza srela Radmilu Đorđević, profesorku koja mi je predavala kontrastivnu, ženu koja je zaslužna za bogatstvo mog haiku opusa. I setila sam se jednog koji sam posvetila njoj:

Baš svaki njen čas
željno iščekujemo-
nestanak struje.

To je neka vrsta hibridne tvorevine koja u sebi sadrži elemente haiku poezije, ali i slovenske obredne pesme kakve su bile dodolske ili koledarske. Iako paganka imenom (a delimično i uverenjem), ne sećam se da li sam uspela da prizovem nestanak struje.
A vi?
Jeste li nekada napisali neki haiku?