Nenad Bogdanović (1954-2007)
Kada smo, nakon famoznog petog oktobra 2000. godine, napokon postali svesni da neka lica više nećemo morati da gledamo, njihove reči slušamo, a zbog njihovih postupaka ispaštamo, laknulo nam je. Nakratko. Ubrzo smo (ili bar oni trezveniji od nas), međutim, shvatili, da je neminovno da na njihova mesta dođu neka druga lica, sa drugim rečima i drugim postupcima. I nadali smo se, bili smo uvereni, da će biti bolje. Jer, gore teško da je moglo da bude.
Od tada do danas, biće za koji dan tačno sedam godina. Neka od tih novih lica dobro su došla, ali hvala bogu i otišla, neka su došla i još uvek su tu, a neka su dobro došla i, na žalost, otišla. Na nešto smo reagovali burnije, na nešto smo samo slegnuli ramenima i terali dalje, skupljajući snagu da verujemo da će to neko »bolje sutra« jednom ipak doći. Što se tiče nekih stvari, ostali smo (bar za sada) kratkih rukava. Što se tiče nekih drugih, kao da se vidi mali pomak. Ali, neke su, bar meni, a verujem i svakome ko se osvrne oko sebe, itekako vidljive.
Nisam sklona masovnoj histeriji. Nisam sklona masovnom oduševljenju ili masovnom nezadovoljstvu. Nisam sklona masi, generalno uzev. Plašim je se. I plašim se ljudi koji su skloni sakupljanju ljudi u mase. Ljudi egzibicionističkog nastupa koji vole aplauze gomile koja ih bodri. Uvek mi se, u tim trenucima, nekako, čini da je to sve zamazivanje očiju. Da je to nadređivanje forme sadržini, a to doživljavam kao uvredu sopstvene inteligencije. Mirniji pristup mi više prija. Ako nije perfidan. A retki su ljudi koji ga imaju.
Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, bio je, rekla bih, jedan od njih.
Svaki put kada se pojavio u medijima prilikom otvaranja nekog obdaništa ili narodne kuhinje, na dodeli stanova novim vlasnicima, na izgradnji nekog od objekata, prilikom dolaska novih gradskih autobusa, ili bilo kojm drugom prilikom, bila sam apsolutno svesna da je to njegovo pojavljivanje obaveza i politički potez. Ali, za ovo kratko vreme od kad je izabran na mesto prvog čoveka grada, obdaništa se ipak jesu otvarala, gradski prevoz jeste postao prihvatljiviji, stanovi se jesu gradili. Koliko-toliko. To što je Beograd, od kad je on bio na njegovom čelu, dobio priznanje »Grad budućnosti južne Evrope« sasvim je jedna apstraktna stvar. Ali, to što je, nakon mnogo vremena, na ulicama moguće čuti razne jezike i videti ljude kako fotoaparatima ciljaju unaokolo, to je već jedna konkretna. Prigodan govor političara upriličen na nekoj ceremoniji otvaranja/prijema/dodele/humanitarne akcije ili već tome sličnih stvari, nešto je što se može pripremiti. Nešto što i neko drugi može za nekoga pripremiti. Način na koji su izgovorene i stav, već su nešto lično. Jednostavnost i neposrednost bi se mogle, možda, ponekad isfolirati, ali ne uvek.
Kao čovek, smatram da je jedan čovek otišao prerano. U godinama kada postoji još puno toga što možemo da tražimo od sebe i da pružimo drugima. Kao žiteljka Beograda, smatram da je otišao čovek odmeren i promišljen, čovek kojem sam, uprkos politikanstvu, ipak verovala. Čije mi reči nisu zvučale kao prazna obećanja, kod koga nisam primećivala težnju ka samopromociji, koga nikada nisam čula da nekoga napada i blati.
I žao mi je. I kao čoveku i kao Beograđanki. Ostaje mi da se nadam se da će onaj koji bude došao na njegovo mesto, nastaviti u sličnom pravcu i na sličan način.
No comments:
Post a Comment