Da li ste videli onu užasnu reklamu tj. governmental campaign za borbu protiv nasilja u porodici, u kojoj žena završi kod... kako se to kaže na srpskom, jbg... u CSI: Majamiju to kažu coroner... Znate, već: one čike i tete što pregledaju leševe.
Grozno. I upečatljivo.
Žene su žrtve nasilja.
Hm...da... žene su žrtve nasilja, ali i svoje gluposti. Da bi se nekome pomoglo, taj neko mora da želi da mu se pomogne. U tome je stvar.
Imala sam prijateljicu Ivanu, bile smo najbolje od detinjstva, kroz vrtić, osnovnu školu, gimnaziju. Bila je pametna i lepa. Lepa čak i u pubertetu. Kada smo svi izgledali kao ružni pačići, ona je bila labud.
I onda je Ivana jednoga dana u trećem gimnazije svukla neoprezno majicu na fizičkom i otkrila svoja modro-zelena leđa. Bila sam zapanjena. Pitala sam je šta se desilo. Brzo je spustila majicu i rekla: "Boki me udario." "Udario ili udarao?", pitala sam je, na šta nisam dobila odgovor. Nakon par sekundi pitala sam za razlog, i dobila odgovor: "Zato što ne voli kad ne nosim potkošulju." Na moju nevericu, odgovorila je: "Ti to ne razumeš."
I bila je u pravu. Nisam razumela i još uvek ne razumem.
Da li sam pokušala da je urazumim?
Da.
Šta sam postigla?
Odstranila me je iz svog života.
Da li bih sada, kada sam starija, mogla da učinim više?
Uz takav njen stav, ne verujem.
Ona je, dakle, ostavila mene, a on, na kraju, nju. I to dok je bio u zatvoru. Ona je odlazila u posete, a on nije hteo da je primi. Plakala je i molila ga, ali Veliki Boki je ostao neumoljiv.
Napustila je fakultet, udala se i razvela. Za i od nekog drugog Bokija. Radi kao sekretarica u nekoj privatnoj firmi na gradskoj periferiji.
Ne znam da li još uvek izlazi u susret "umesnim" muškim zahtevima vezanim za modu.
Nadam se da ne.
A nadam se i da vidi onu reklamu i da se zapita da li je moglo drugačije.
10 comments:
Imam tri jako dobre prijateljice Ivane, i to tri na tri različite strane tako da mi je to ime posebno drago.. Mogu li reći da je ta Ivana izgubila poštovanje prema sebi još dok je bila tako mlada, izgubila je tebe, i vjerojatno je moglo sve biti drugačije, ne da je moglo već je moralo da je slušala recimo tebe. Ali to me baš živcira kad se tako nešto desi. Ok, odlučila je primati udarce, ali zašto je tebe isključila? Bojala se tvoje istine ili šta? Joj, ma grozno je što sve žene trpe, ali tužno je kad to same izaberu nakon nekog vremena. Lik još u zatvoru i ja da ga posećujem nakon svega...
Ima jedna nova pjesma koja ide:"Ivana, uzalud si bježala, to sam ja tvoja mora najgora, Ivana nisi me prepoznala, to sam ja tvoja mora najgora..." Iako nema neke veze s tekstom, ali što mogu kad volim tu pjesmu...
Čekaj, Boki je našao frajera u zatvoru?
Ne, Boki je samo uživao u tome da je ponižava, a nije mu bilo potrebno dugo da shvati da i iz zatvora, na neviđeno, postoji način da sa tim nastavi.
A nju je to još više vezivalo.
Valjda je to doživljavala kao dokaz muškosti, ne znam... Nadam se, samo, da sada svog malog sina neće učiti da to znači biti muškarac.
Sposobnost žena da se zaljube u idiota je naravno nenadmašna. Međutim, ja sam ubeđen da siledžije nekako uvek nađu pacijenta/pacijentkinju koja to trpi. Ti ljudi kao da se prepoznaju. Meni se iz tvoje priče čini da je Ivana nekim svojim gestovima ako ne izazivala a ono barem pospešivala molestovanje. I mislim da je to osnovni problem u detekciji i kažnjavanju takvih slučajeva. Kapiram da Boki nije mogao Ivanu uceniti nečim egzistencijalnim, brakom, stanom, decom i sl. I da je ona na to odmah reagovala, i pravilno reagovala, on to ne bi radio.
Ja nažalost nikada nisam bio u poziciji da sam fizički nadmoćan nad ženama, osim kad sam čuvao neke male rođake, tako da ne želim da zvučim kao licemer i osudim Bokija automatski. Ko zna šta bih radio da sam u njegovoj poziciji. Međutim, iz ove vizure, zaista ne mogu da zamislim kakav kick čovek može da ima iz prebijanja bilo koga a da to nije neka žešće izopačena priča. I ako jeste, poznato je da se izopačenici međusobno prepoznaju to jest da odbijaju normalne ljude na nekom iracionalnom nivou. Mislim da se to desilo Bokiju i Ivani. da su se njih dvoje našli.
S tim što u suštini, ma koliko to tragično zvučalo, jedna od najbolnijih kontradikcija ljudskog postojanja je u tome da sadista i mazohista zapravo nikada ne mogu biti srećni. Očigledno da ma koliko ga Ivana trpela i inspirisala za body art, Boki ipak nije bio srećan.
@claire - da, to i jeste strašno, što to same izaberu. I, činilo mi se tada da se ona sve više vezivala za njega što je on bio gori prema njoj. Ali, tada su svi saveti sa strane padali u vodu, ona je sve tumačila našom nezrelošću, neshvatanjem da se u vezi mora trpeti. I ne znam odakle joj to, taj model ponašanja nije mogla primiti iz kuće jer je njen prerano preminuli otac bio divan čovek. Pitam se, zato, da li je takav stav prema sebi uticaj sredine ili se to tako rođenjem stekne. Kao i svaka druga (ne)nasledna bolest...
Pisete o tome kao o nekom izolovanom slucaju... kao o necemu sto se ne desava, a statistike pokazuju da svaka treca zena u Srbiji pije neki oblik maltreta.
Ne postoji jedan psiholoski obrazac po kom se nasilje odvija. Postoji ih hiljade. Isto tako, postoji i mnogo razloga iz kojih se dvoje ljudi, ili zena i muskrac, je li, mogu naci u poziciji nasilnik-zrtva.
Koalice, kazes:
"taj model ponašanja nije mogla primiti iz kuće" ...
mozda ga je primio on?
Nevini:
"Sposobnost zena da se zaljube u idiota je naravno nenadmasna"
... to je opste mesto!
Utoliko pre sto se idioti nalaze na svakom koraku.
Zene koje uopste imaju sposobnost da se zaljube, ne mogu ih promasiti.
p.s.
U Britaniji se, npr. kampanja protiv nasilja nad zenama
ne bazira se na ohrabrivanju zena da izadju iz odnosa u kom su zrtve, vec na savesti svih onih koji vide sta im se dogadja. Osnovna poruka je: prijavi! Drugaricu, komsinicu, prolaznicu, majku, sestru... To je dobar nacin. Zene koje su vec u vezi s nasilnikom, vrlo tesko mogu to i same da razumeju.
Volela bih da imam dovoljno povrenja u institucije naseg drustva, pa da me ne bude strah da to sto sam nekoga prijavila nece samo pogorsati stvar.
Pozdrav od Minje, cetvrtkom feministkinje. :)
p.s. p.s.
Za kraj i parola u aktivistickom stilu:
"BIRAM DA KAZEM NE DOK NASILJE NE PRESTANE!"
Slažem se, Minja. Da imam dovoljno poverenja u institucije društva, bila bih sigurna da mogu nešto da učinim. Ovako... i ne znam baš.
Sećam se svog utiska od tada: bila sam na njenom rođendanu kada mi je ona, sva ustreptala, predstavila nasilnika. Bila sam se spremila svašta da mu kažem, da ga otvoreno suočim sa nedelom. Međutim, sećam se da sam osetila da bi to bilo jako, jako glupo. A kome sam to mogla da kažem? Ako se ona osećala "voljena" i "posebna" pored nekoga ko je pretuče jer (ne)oblači šta se njemu sviđa, onda bi ga svakako branila i negirala bilo šta.
A što se tiče njegovog modela ponašanja: pa, da, naravno da ga je on verovatno povukao iz porodice. Ili iz porodice ili iz okruženja, ali ja pišem o njoj. I ja svaki dan srećem nasilne idiote o kojima piše Nevini, pa ih zaobilazim u širokom luku (zato se na drugu vrstu idiota redovno saplićem, ali to je druga priča ;) )
Mene zanima odakle NJOJ sklonost ka prihvatanju takvog ponašanja.
Ali, na svakom koraku se nalaze i umiljati i fizički slabiji momci :)koji nikome ne mogu da naude (i zauvek ostaju frustrirani time što nisu upoznali slast prebijanja devojke), pa na njih žene ne obraćaju pažnju, barem ne dok ne prođu kroz ruke raznih siledžija, sportista i sl. pa na kraju spadnu na njih. :(
D. Nevini,
tvoji komentari su smrtonosni.
Da se ne izvlacis na fizicku nemoc, okarakterisala bih te kao nasilnika. Ovako me bacas u dilemu: da li se nasilje meri jacinom uzroka (odnosno komplexa) ili stepenom posledica (odnosno povreda)?
Sportisti uglavnom nisu nasilnici.
Dodjes s treninga mrtav umoran, znojav, gladan, polomljen... mrzi te i da skines patike, a kamoli da bijes zenu.
Zivele borilacke vestine! :)))
...
"Mene zanima odakle NJOJ sklonost ka prihvatanju takvog ponašanja."
Mislim da to u velikoj meri funkcionise kao zacarani krug. Pocinje bezazleno, malim cimanjem, psiholoskim igrama od kojih ti slabi volja... onda postaje zajebanije. Kad prvi put dobijes udarac, tripujes da se to desilo samo jednom... drugi put mislis da je poslednji put... zatim pocinjes da prebacujes sebi... i na kraju se jako stidis. Biras da ostanes u uzasnoj vezi, pre nego da sebi i drugima priznas koliko je ta veza uzasna, tj koliko si ti poludela da se zakopas u takav odnos.
Mislim da se ta sklonost razvija... i da je mnogo vaznije sacuvati se prvi put... ono dok sve jos izgleda "slatko", a tip malo do umereno ljubomoran, sto ga navodno cini muzevnim... od petog puta, sve krece po inerciji.
Scene se dogadjaju cesce i uvek su nesto dramaticnije od prethodnih. Na kraju pocinjes da se plasis i gubis svako samopostovanje.
Da li si gledala onu ribu iz Izraela, Naomi Akerman, gostovala je Bitef teatru s monodramom "Cvece nije dovoljno"... mislim da je to naslov... ? ...
Tu je potpuno fenomenalno to sto je u pitanju zena koja je odsluzila vojsku i stigla do viseg cina od cina svog muza koji je ubija od batina.
Njoj sve ide bolje nego njemu... on je zbog svakog svog neuspeha bije... svaki put joj u bolnicu donosi sve veci buket cveca...
Na kraju zena otvara cvecaru, jer ne moze da se seti u sta se razume osim u cvece... I kada pocinje da obrce kintu s cvecarom, on je ponovo (epohalno) prebija i opet joj donosi cvece, mada je dobila batine zbog toga sto poslovanjem oko cveca zapostavlja porodicu...
Jako zanimljiv i jednostavan komad. Pre je aktivisticki nego umetnicki. Radila ga je na osnovu brojnih psiholoskih istrazivanja i dosijea raznih organizacija... Imam to negde.
Ako nisi gledala, poslacu ti. Interesantno je, gotovo naucno, to kako se u tom tekstu razradjuje psiholoski obrazac zrtve.
Mene ta tema uzasno zanima, zato sto se pojavljuje svuda, citavo drustvo tako fukcionise... kad se zapijes s prijateljicama, povere ti nesto od svojih iskustava, ti poveris njima i onda shvatis: da, to se stvarno svima desava... a na prvi pogled, sve deluje nevidljivo... Mislis da je u pitanju teska crna hronika i da si od toga potpuno zasticena. ... Ili da niko nema pojma o tome sto se tebi desava, da bi svi ostali skandalizovani kada bi saznali da ti je neko lupio samar. Hm. Komplikovano.
Ja kao moguce dugorocno resenje zaista vidim uvodjenje kung-fua u obaveznu nastavu.
minja
p.s.
Koalo, citanje tvog bloga za mene je kompenzacija za to sto nikako da konacno popijemo tu vise meseci dogovaranu kafu!!! Hehehe.
:)
Hm, da... to je užasno rasprostranjen problem i ja sam ovu istinitu priču kojoj sam bila svedok navela samo kao model.
Mislim da su razlozi ćutanja o tome raznovrsni: počev od stida, koji navodiš, preko prihvatanja maltretiranja zbog ekonomske zavisnosti, pa sve do stava da je to "normalno", da kad si u braku svašta ti sleduje, pa i seks po dužnosti i povremeno prebijanje.
Ivani je to imponovalo, na neki način. Boki joj je kupovao stvari za koje bi, tih godina, moji roditelji zajedno morali da rade šest meseci da bi mi ih priuštili, davao joj je da vozi auto i motor, ali ju je tukao. Take it or leave it. Ona je prihvatila igru. Sa zadovoljstvom: sećam se da je pevala "Moj bog ima plave oči" ponosna što ima kome to da posveti. Užas.
Međutim, ne treba zaboraviti ni strah kao motivaciju za ćutanje: on će saznati da je situacija izneta i uslediće epske batine. I što se dalje odmiče, kao što i sama kažeš, postaje teže, a osim toga, to polako postaje normalno stanje. Sve dok tučenoj jednog dana ne padne mrak na oči, pa potegne sekiru... i onda iz kućnog/psihološkog/emotivnog zatvora, pređe u onaj pravi.
Najgore od svega je što se taj drugi, u krajnjoj instanci, ispostavi kao bolja opcija...
...
Da, stvarno bismo mogle više na tu kafu/piće/nešto. U ovoj godini!
:)
Post a Comment