Dokon pop i jariće krsti

Nije da baš intenzivno razmišljam o logičnosti gradske infrastrukture i pratećih elemenata, ali ponekad se, eto, dogodi i to.

Pokušala sam danas da nađem telefonsku govornicu u užem centru grada. I uspela sam. Da nađem govornicu. Ne i da telefoniram. Nisam sigurna koja je razlika između greške 500 i greške 501 (što su obaveštenja koja izlaze na displeju), ali nijedan od aparata sa kojih sam pokušala da uspostavim komunikaciju, nije hteo da mi prihvati karticu. Prva pomisao, u najboljoj tradiciji Ilije Čvorovića, bila je ta da mi je teta na kiosku prodala staru karticu. Ipak, pre nego što sam počela da nabrajam članove uže joj i šire familije u kontekstu potpomognutom glagolom koji se cenzuriše u udarnim terminima TV stanica koje licemerno drže do svoje reputacije, proverila sam karticu. Ne, datum je dobar.

Nastavila sam potragu. Nakon nekoliko minuta koji su na ovoj vrelini delovali kao sati, naišla sam na još dve govornice. Odabrala sam jednu, ubacila karticu, i... Birajte broj, kredit 186 din. Ma, fantastično nešto! (pomislih ja ozareno. I preuranjeno.). Ti-ti-tii-ti-tiii-ti-ti-tiii... Tuuuuu-tuuuuuuu-tuuuuu. Zvoni. Odjednom prestane da zvoni i ja, kao u magnovenju, shvatim da je sa druge strane prihvaćen poziv, ali da ja apsolutno ništa ne čujem od buke koja me okružuje. Očajna prekinem vezu i počnem da se vajkam kako to da nisam dobila vezu tamo kod... ne, ne i tamo je bučno, nego u... ne, i tamo je... ali, da mi je kartica prihvaćena na uglu... ne. I tamo ne bih ništa čula. I odjednom mi sine! Pa, da, to je sistem: ulične telefonske govornice se postavljaju na najbučnija mesta u gradu. Logično, zar ne?!

Odustavši od telefoniranja, namrgođeno sam otišla niz ulicu pokušavajući da u mislima pređem put od Kalemegdana da Slavije i nađem neku govornicu koja je na tihom mestu. Nisam uspela. Možda zato što takva i ne postoji, možda zato što sam bila iznervirana, a možda zato što mi je vrućina udarila u glavu.

Mislim da je ovo treće u pitanju.

Mislim da se tim trećim može objasniti i to što sam danas prihvatila Minjin poziv da radim za BITEF. Opet. Ja kao da sam pala s Marsa. Iz godine u godinu osuđujem sebe na petnaest dana septembarske histerije. Umesto da uživam u mom omiljenom godišnjem dobu, ja ću da sedim pred kompjuterom, da se nerviram i... sve ostalo što prati BITEF. A nije baš ni da sam dokona. A i ubeđivanje sa Minjom ume da izgleda kao ona priča kad su se "srela dva jarca na brvnu iznad duboka potoka. Iznad njih beše stena kao zid, a ispod njih duboka provalija...". Bolje mi je ovako.

Valjda neka mali perverzni procenat mazohizma koji se kod svakog ispoljava na ovaj ili onaj način.

Ako je kod mene u pitanju samo rad na BITEF-u, onda i nisam baš tako loše prošla.