Biltenuša

Prvo veče.
Otvaranje.
Ne znam kako je u Centru Sava, ali u centru Beograda je hladno. Duva vetar i pada kiša. Vetar volim, kišu mrzim. Jutros sam se isfenirala, a sad sam već sva ukovrdžana i naelektrisana. U širokom luku zaobilazim izloge da ne bih gledala ni poluafro frizuru koju imam na glavi ni iznerviranost koja mi se ogleda na licu. Ne samo zbog anti-frizure.

Ništa skoro neću moći da gledam na ovom 42Bitefu08.
Radim.
Četiri sata dnevno.
Mnogi bi ubili za takvo (ne)radno vreme, ali verovatno ga niko ne bi smestio u ovo doba dana. Noći. E, pa eto – ja radim taman u vreme da ne mogu da idem na 42Bitef08.

Da poludim.

Promeniću posao, okej, ne samo zbog pozorišta već i zbog mnoštva drugih stvari, ali... danas je gotovo. Večerašnju predstavu nisam gledala. Ni sutrašnju, ni preksutrašnju.

Danas su deca u Kefalici (jednoj od mojih omiljenih emisija) odgovarala na pitanje „Šta je juče, a šta je prekjuče?“, i jedan mali pametnjaković je rekao: „Juče je što je bilo pre, a prekjuče je što je bilo još pre kad već zaboraviš.“
Da li ću ja uspeti da zaboravim današnji fijasko sa kosom i sa neodgledanom predstavom? Mislim, onda kad se „danas“ pretvori u „prekjuče“?
Nisam sigurna.

Prolazeći gradom ka redakciji biltena (u kojoj, evo, ovo pišem potpuno sama u potpunoj tišini kojom odzvanjaju zvuci mojih prstiju po tastaturi) nagledala sam se cipela od kojih mi se ama baš ni jedne nisu svidele, čizama od kojih su mi se jedne svidele, ali apsolutno ne vrede 15 000 dinara koliko koštaju (toliko mi košta semestar učenja francuskog), a videla sam i dve fenomenalne haljine koje ću, bogami, da kupim; pa, kad prekosutra zaboravim prekjuče, one će mi obezbediti pozitivno sećanje na danas.

Život je, ionako, samo ono čega se sećamo.

.

Septembar. Prvi.

Moja devetogodišnja prijateljica je u nedelju imala migrenu. Verovali ili ne. A imala ju je zato što je sutradan trebalo da počne školska godina. Verovali ili ne.

Od kad sam prvi put ušla u školu, kad mi je bilo sedam godina, još uvek nisam izašla iz nje. I sve ove godine, septembar je za mene imao »školsko« značenje: početak škole, kraj bezbrižnosti, ispiti, administracija, povratak sa odmora.

Već godinama mi godine počinju u septembru.

I ne sećam se da me je ikada zbog toga bolela glava.

Sećam se treme zbog novog početka, ali i ushićenja zbog ponovnog susreta sa drugarima i sa učiteljem. Zvao se Dragan Devura, bili smo mu prva generacija, i učio nas je da budemo ljudi. Da mala svađa ne treba da pređe u vređanje. Da tužakanje više govori o onome koji priča nego o onome o kome se priča. Da je podeljeno dvaput veće.

Moja devetogodišnja prijateljica je imala migrenu zbog očekivanog susreta sa učiteljicom. Učiteljicom koja ju je prošle školske godine, pred celim odeljenjem, vređala jer nije u očekivanom roku naučila tablicu množenja. Sa učiteljicom koja je njenu započetu rečenicu: »Ja kad porastem biću..«, završila rečju: »...glupa.«, predvidevši njenu budućnost pred svom decom. I naučivši je šta znači poniženje.

I mene bi bolela glava.

A i boli me kad pomislim na nju i slične. Nedavno sam bila pozvana na razgovor u jednoj privatnoj osnovnoj školi u Beogradu u kojoj mi je ponuđen posao. Ustala sam rano da bih ispeglala haljinu koja nije bez rukava i sa kojom mogu da obujem zatvorene cipele, smatrajući da je to prikladno. Direktorka narečene škole je na razgovor zakasnila i primila me u podrumu sa čijeg su svoda visili paukovi, a u jednom uglu bile poređane stare cipele. One koje je imala na sebi bile su nove: otvorene papuče na tanku štiklu. Osim toga, imala je na sebi šorts, majicu bez rukava dubokog dekoltea i debeo sloj šminke na licu. Dok sam odgovarala na njena pitanja, iz kojih je bilo jasno da ništa od dokumenata koja sam poslala nije ni pogledala, kuvala sam se u baletankama na 38 stepeni i pitala se ko su roditelji koji za godinu dana u toj školi plaćaju po 5000€. Šta oni očekuju za taj novac i šta od toga dobijaju na mestu na kom je ona koja odabira profesore odabrala da se predstavi na taj način? I, zašto bi se ti, od nje odabrani profesori, potrudili više? A trud oko izbora garderobe je zanemarljiv u odnosu na ostale stvari koje zahtevaju trud. Pobegla sam iz te zone sumraka, ali me glava jeste bolela.

Setila sam se te svoje glavobolje u susretu sa ovom prekjučerašnjom, dečijom, i shvatila da su međusobno ne samo povezane već i uslovljene. I da je, dok postoji uzrok prve, druga neminovna.

Ah,da: puno sreće na početku nove školske godine.

Trebaće vam.

...

Moj godišnjak :-)

Ja sam, za razliku od Ire, isprobala do sada svakakve frizure, ali su mi neke od ovih sa Yearbook Yourself ipak došle kao iznenađenje. Svakako sam shvatila da plavuša nikako ne treba da budem.
Favoriti su mi 1968. i 1978., a nad 1986. sam dugo stajala pitajući se da li je taj crknuti tvor na glavi za objavljivanje.
Pa, ipak... zašto da ne.

Sliku, naravno, obavezno povećati.




P.S. Čuvena 1982. mi, za divno čudo i na moju veliku radost, nije uspela... Hvala Bogu na malim ustupcima.

...

Stručnost

Imam poseban i zaista neprocenjiv dar: uspevam da se isključim u gradskom prevozu. To me spašava nerviranja zbog gluposti, malograđanštine, grešaka u jeziku, i sličnih stvari.

Danas mi, međutim, to nije pošlo za rukom. Sedela sam tik ispred dve žene od kojih je jedna rekla drugoj:
„Ma, svi prodavci lažu! Hvale robu jer samo gledaju da je uvale!“

Nisam se okrenula, ali sam pomislila: „Kakva neopisiva glupost!!“

Evo, uzmimo moj slučaj.

Pre dva meseca sam videla u izlogu jako lepe crne baletanke, tačno kakve sam tražila. I, što je još zanimljivije, jako jeftine.

Moje poverenje prema kvalitetu robe, obično je direktno proporcionalno njenoj ceni, ali sam ipak ušla.
Razgledala sam ih, probala, opet razgledala. Moja sumnjičavost prema jeftinoj robi mi je sedela na levom ramenu i prevrtala očima, ali sam ja ipak prelomila i odlučila da ih kupim.

Plaćajući, naglas sam prokomentarisala: „Ma, po ovoj ceni, ako ih i bacim već u septembru – isplatilo se.“

Prodavačica mi je uputila umirujuć pogled, uz reči: „Sigurno neće biti tako.“

I?

Bacila sam ih pre dve nedelje.

Žena nije slagala, zaista nisu dočekale septembar.


...

Između dve zone sumraka

Evo, provodim divno mirno veče. Završavam scenario o sektama, Senkina mama upravo izvršava samoubistvo, a Zemljina senka upravo prekriva Mesec. Ovo drugo nije u scenariju već na prozoru, ali kad bolje razmislim, možda ne bi bilo loše da i to uključim. Efekta radi.


Pomračenje Meseca

Ne mogu da verujem, ali nije bilo oblaka i sve mi je išlo od ruke!

...

Terorizam

Nakon što me je Ire nedavno upoznala sa "Mukama po Simonu" postala sam veliki fan nesretnog sapatnika.
I, evo još jednog od njegovih iskušenja.

P.S: Za neverne Tome: verujte, sve je, oh, tačno kako je prikazano...

Ma, daaaaaj!!

Kada ste po celi bogovetni dan prikovani za kompjuter, pauzu za mozak i oči koristite da završite sve što se završiti može. Koliko god kratka ta pauza morala da bude. A mora da bude kratka.

Sat vremena.

Skuvala sam sebi nešto da pojedem, oprala sudove, i sela da jedem. I, napravila fatalnu grešku: uključila TV. A kako sam sklona da padam iz greške u grešku, ostavila sam ga uključenog na B92 gde je upravo počinjala još jedna epizoda serije »Seks i grad«.

O klišeima, generalizacijama i dvodimenzionalnim likovima u toj seriji neću da pričam. To je već stara stvar. Ali, ono što me je (ponovo) dovelo do ludila jesu nelogičnosti koje su do te mere elementarne da vređaju inteligenciju (čak i) prosečnog gledaoca.

Naime, dešava se sledeća stvar: glavnu junakinju partner pozove da ide sa njim u Pariz, ona ne zna da li hoće ili neće, drugarice se protive tome. Tog istog dana, njena prijateljica sazna da joj je kuče skotno i to na način da shvati da se, možda, malo ugojilo. Odnosi ga u prodavnicu za kućne ljubimce (znači, ne kod veterinara) i prodavac je pipne i kaže da je trudna. Ova prva odlazi na žurku sa partnerom na kojoj se desi nekakav bizaran tragični događaj tokom kog žena pada sa višespratnice. To nije »nevina« žrtva: naime, ona povlači lajnu u wc-u, posle hoće da puši iako je pušenje zabranjeno na dotičnoj žurci, a i viče kako je Njujork dosadan!! Dramaturško pravilo je zadovoljeno: ona ima čak tri tragičke greške! I neka je pala kroz prozor, ko je jebe.

U međuvremenu, kuče one prijateljice naše junakinje počinje da se šteni! Ono »prepipavanje« se, po svim mogućim pravilima, moglo desiti kada je pseto bilo skotno oko mesec dana. Pa, neka bude i dva. Kuja nosi tri meseca, znači...šta? Između »prepipavanja« i večere kod ovih što hoće-neće u Pariz, i žurke i koćenja je prošlo mesec do dva dana. Ma, daj.

Nesretnica koja se usudila da koristi kokain usred Njujorka, a onda još i da kudi Njujork biva sahranjena, a sutradan ujutro kučetova vlasnica drži na prozoru prinove koje su već ogromne i uveliko gledaju. S obzirom na to da psići inače otvaraju oči nakon 12-14 dana, moguće je izvući neki od sledeća tri zaključka:

a) psi u Njujorku su napredniji i ne rađaju se slepi,
b) sahrane u Njujorku se organizuju dve nedelje nakon smrti, ili
c) pisci serije su idioti.

U svetlu svega što sam do sada u toj seriji imala priliku da vidim, ja se opredeljujem za opciju c).

I neka sad moram da nadoknađujem to vreme. Tako mi i treba.

...