Terorizam

Nakon što me je Ire nedavno upoznala sa "Mukama po Simonu" postala sam veliki fan nesretnog sapatnika.
I, evo još jednog od njegovih iskušenja.

P.S: Za neverne Tome: verujte, sve je, oh, tačno kako je prikazano...

Ma, daaaaaj!!

Kada ste po celi bogovetni dan prikovani za kompjuter, pauzu za mozak i oči koristite da završite sve što se završiti može. Koliko god kratka ta pauza morala da bude. A mora da bude kratka.

Sat vremena.

Skuvala sam sebi nešto da pojedem, oprala sudove, i sela da jedem. I, napravila fatalnu grešku: uključila TV. A kako sam sklona da padam iz greške u grešku, ostavila sam ga uključenog na B92 gde je upravo počinjala još jedna epizoda serije »Seks i grad«.

O klišeima, generalizacijama i dvodimenzionalnim likovima u toj seriji neću da pričam. To je već stara stvar. Ali, ono što me je (ponovo) dovelo do ludila jesu nelogičnosti koje su do te mere elementarne da vređaju inteligenciju (čak i) prosečnog gledaoca.

Naime, dešava se sledeća stvar: glavnu junakinju partner pozove da ide sa njim u Pariz, ona ne zna da li hoće ili neće, drugarice se protive tome. Tog istog dana, njena prijateljica sazna da joj je kuče skotno i to na način da shvati da se, možda, malo ugojilo. Odnosi ga u prodavnicu za kućne ljubimce (znači, ne kod veterinara) i prodavac je pipne i kaže da je trudna. Ova prva odlazi na žurku sa partnerom na kojoj se desi nekakav bizaran tragični događaj tokom kog žena pada sa višespratnice. To nije »nevina« žrtva: naime, ona povlači lajnu u wc-u, posle hoće da puši iako je pušenje zabranjeno na dotičnoj žurci, a i viče kako je Njujork dosadan!! Dramaturško pravilo je zadovoljeno: ona ima čak tri tragičke greške! I neka je pala kroz prozor, ko je jebe.

U međuvremenu, kuče one prijateljice naše junakinje počinje da se šteni! Ono »prepipavanje« se, po svim mogućim pravilima, moglo desiti kada je pseto bilo skotno oko mesec dana. Pa, neka bude i dva. Kuja nosi tri meseca, znači...šta? Između »prepipavanja« i večere kod ovih što hoće-neće u Pariz, i žurke i koćenja je prošlo mesec do dva dana. Ma, daj.

Nesretnica koja se usudila da koristi kokain usred Njujorka, a onda još i da kudi Njujork biva sahranjena, a sutradan ujutro kučetova vlasnica drži na prozoru prinove koje su već ogromne i uveliko gledaju. S obzirom na to da psići inače otvaraju oči nakon 12-14 dana, moguće je izvući neki od sledeća tri zaključka:

a) psi u Njujorku su napredniji i ne rađaju se slepi,
b) sahrane u Njujorku se organizuju dve nedelje nakon smrti, ili
c) pisci serije su idioti.

U svetlu svega što sam do sada u toj seriji imala priliku da vidim, ja se opredeljujem za opciju c).

I neka sad moram da nadoknađujem to vreme. Tako mi i treba.

...

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila jedina ti
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Konstantin Simonov
...

Pijaca

Pišem diplomski. Scenario za dugometražni igrani film. Pišem o nečemu što me boli i što mora da izađe iz mene, na ovaj ili onaj način. Izabrala sam ovaj. I tragajući za materijalom, naiđem na nekakav pijačni oglas pod fensi pseudonimom tender koji kaže ovako:



Poslovni prostor u Beogradu

Bioskop 20. Oktobar

Lokacija
Na početku Balkanske ulice, na manje od 50 metara od centralne beogradske ulice Terazije, preko puta poznatog hotela Moskva sa jedne strane i hotela Balkan sa druge strane, okružen sa tri nove, moderne poslovne zgrade u izgradnji, ukupne površine preko 20000 m2. Zakup poslovnog prostora u okruženju plaća se od 30 do 50 evra/m2. Nekretnine te veličine i pozicije retko se pojavljuju na tržištu.


OPIS OBJEKTA

Otprilike polovinu zgrade u Balkanskoj 4 zauzima nekretnina od 947m 2 na pet spratova, a čak devet podnivoa sa dve bioskopske sale od 470 mesta svaka, visine tavanice oko 12 metara. Na vrhu zgrade nalazi se velika ravna terasa koja ne ulazi u navedenu površinu, nekada korišćena kao bioskop na otvorenom, sa sjajnim pogledom na centar Beograda sa jedne strane i ušće reka Sava i Dunav sa druge. Osim bioskopskih sala, objekat ima niz pomoćnih prostorija ukupne površine od 264 m 2, uključujući i ulazni hol iz prizemlja Balkanske ulice. Drugi deo zgrade u najvećem delu je vlasništvo SO Stari Grad. Iz prizemlja zgrade, kao i sa spratova, postoji pomoćni izlaz na prolaz i stepenište koje takođe vodi ka Balkanskoj ulici. Sa pažljivim renoviranjem moguće je korisnu površinu značajno uvećati.

ZAŠTITA OBJEKTA I PLANIRANJE
Zgrada je građena 1920. godine ali nije pod režimom prezervacije Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

PARKIRANJE
Parkiranje je moguće obližnjoj javnoj garaži u Narodnog Fronta udaljenoj manje od 50 metara ili na drugim, obližnjim javnim parkinzima.

POSEBNE INFORMACIJE
Posebna dokumenta dostupna su za ovaj objekat:
• vlasnički list nepokretnosti iz Republičkog Geodetskog Zavoda
• kopija plana parcele

PONUDE
Opisana nekretnina je na PRODAJU putem TENDERA. Indikativna cena nepokretnosti 2.200.000 eura.

***

20. Oktobar, pravi starinski bioskop sa škripavim stolicama i ulazom sa plakatima sa obe strane, bioskop čijeg se prodavca semenki pred vratima još uvek živo sećam jer sam, tek ulaz pored, išla na probe u Krsmanac, taj 20. Oktobar se sada zove “Nekretnina”. I na dobrom je mestu. I veliki je. I moguće ga je još povećati. I, vrlo bitno, zgrada je iz 1920., ali NIJE pod režimom prezervacije Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Znači, može mu se raditi šta se hoće.
I košta pišljivih 2.200.000 eura.

Nikada se ranije nisam osetila ovako bedno što nemam neke veće pare.

I nikada se ranije nisam osećala ovako smešno što pišem scenario za dugometražni film u Srbiji.


...

Četvrtak

Pokušala sam, svojevremeno, da se bavim kritikom. Pozorišom i filmskom. Pokušala i odustala. Kažu, išlo mi je. Ja kažem, bilo mi je teško. Ne zato što nisam analitična ili što ne poznajem materiju dovoljno. Naprotiv. Ali, nisam, valjda u dovoljnoj meri cerebralna, očigledno ne onoliko koliko je potrebno za takav rad.
Mene stvari, događaji, umetnička dela, mesta... dotiču na ličnom nivou i veoma mi je, veoma teško da budem objektivna u sagledavanju situacije. Postojanje potpune objektivnosti je, svakako, tema za sebe koja otvara mogućnosti polemike, ali ja je svakako ne posedujem. Ne u meri dovoljnoj/potrebnoj/traženoj od kritičara. Takva sam prema prijateljima, koje sam spremna nasamo popljuvati za nešto, ali javno, pred drugima, do kraja stajem na njihovu stranu. Tako je i prema dešavanjima, tako je i prema umetničkim delima.

Tako je i prema filmskim festivalima.

Četvrti dan jubilarnog Motovuna. The wrong side of the week, rekli bi. Dan kada je bliži kraj nego početak. Ali, još uvek traje. Uveliko.

Ne pišem onoliko koliko sam mislila da ću. Ne znam ni sama zašto. Drugačije mi je ove godine ovde. Možda zato što vizuelno i jeste drugačije – Kaštel je preuređen, boja je druga, postoji Rusko kino – a možda je do mene. Mada, svi prepoznaju da je različito. Neki kažu bolje, neki kažu nije, a ja kažem drugačije. A ništa manje i ne očekujem od dolaska u Motovun.

Sinoć sam na Barbacanu (koji me vetrom uvek pomalo uspava) gledala film „Čovek na žici“ o Philippu Petitu, čoveku koji je 1974. prešao na žici sa jedne kule bliznakinje u New Yorku na drugu. I to ni manje ni više nego osam puta. Posle toga je bio uhapšen, pa odveden na psihijatrijsko promatranje nakon kojeg su postavili dijagnozu da je „čovek potpuno normalan, ali jako žedan.“ Ni Barbacan nije uspeo da me uspava pred tom pričom o istrajnosti na putu ka ostvarenju sna i, pomislila sam, koliko puta svi mi u svakodnevnom životu odustajemo od daleko ostvarivijih stvari, bez pokrića. Gledala sam ga i razmišljala o svim promenama kojima sam izložena ove godine; neke od njih sam sama preduzela, neke su se nametnule, ali... Svakako je svaka od njih pozitivna, ne treba da odustanem već da uživam.

Kao i u Motovunu.

Četvrti dan.
Danas kao neka kišica. Kroz sunce. Danas sam za dezert posle ručka pojela odličnu štrudlu sa orasima i suvim grožđem. Danas sam odspavala čak(!) do deset. Danas sam planirala da gledam 6 (šest) filmova. Danas sam pogledala izložbu predstavnika mlađe hrvatske likovne scene. Danas sam „overila“ Rusko kino u kom sam, još jednom, gledala „Ždralovi lete“.
I još jednom plakala.

Je**ni Kalatozov i slovenska duša.

Ali, od sebe se ne može pobeći.

...

Zrelost

Nakon devet dana Pule, osam dana filmova, tri dana ozbiljne prehlade i samo četiri dana mora, napustila sam sinoć obalu Istre i zaputila se ka njenoj unutrašnjosti. Umorna od gorepomenute prehlade (ali i od tulumarenja, red je da sa ovoliko godina preuzmem odgovornost za svoje postupke) i pomalo nervozna, kao i svaki rekonvalescent, pitala sam se kuda to idem u gluvo doba noći sa tatooom arene na levoj mišici koja je u Puli bila tako cool, ali koja me je sada, poluodlepljena od slane vode, već počela pomalo nervirati.

Ali, Martina, moja nova prijateljica, pametna je cura, te smo svratila u Bale. Tamo, u konobi "Kamene priče", susrela sam se sa nestvarnom atmosferom koju sam doživela na samo još jednom mestu. Ako u Beogradu uživate u ambijentu Udruženja svetskih putnika, svakako nemojte dozvoliti da put kroz Istru ne iskoristite da svratite do ovog čarobnog kutka. U snolikom okruženju (koje neodoljivo odiše onim toplim, nostalgičnim, zavodljivim duhom Bertolučijeve "Ukradene lepote"), uz tanjir fanstastične hrane (sastavljenom od mesa, grilovane banane i salate od šargarepe u rukole, začinjene sirćetom balsamico, maslinovim uljem i limunom) i belo vino, počela sam da se budim i shvatam zašto sam i kuda pošla.

Nekoliko sati kasnije bila sam u krevetu i, na pola puta između "od" i "ka", zaspala opijena svežim istarskim vazduhom...

Jutros sam stigla. U Motovun. Prošla crvenim tepihom koji je čitav Trg pretvorio u Crveni trg u skladu sa ovogodišnjim ruskim prisustvom koje postoji i u novom Ruskom kinu, srela draga lica i, uz belu kafu sela pred Kaštel da obeležim šta ću gledati. Otvorila program i zatvrila ga. Nakon ovoliko godina, naučila sam da to nikada ne pali. Naučila sam da je spontanost najbolji i najispravniji pristup na mestu gde svi planovi, ionako, budu zaboravljeni kada ponese trenutak.

Sazrela sam, dakle. Kao i Motovun koji, na svoj deseti rođendan nije više zelen već je poprimio ukusnu, toplu, sočnu narandžastu boju koja mami. Na užitak, na kušanje, na prepuštanje.

Dovoljno sam odrasla da shvatim da se ne vredi opirati (čak i kad bih to želela). Zagrišću.

P.S. U Bale ću pokušati da se vratim za vikend, kada je tamo Jazz festival, a vi konobu možete da posetite na www.kameneprice.com Dok vas put i zaista ne navede tamo. Ili vi njega.

...

Šta slušam i šta mi se dešava

Lipe lepe vazduh ulice najavom leta. I raduje me ta težina koja me svako veče nokautira u san. I senzualnim poljupcem u slepoočnicu poželi dobro jutro. Zabavlja me juni. Oduvek me je zabavljao. Zbog kraja školske godine, zbog kiša koje, nekako, uvek u ovo doba godine odaberu da zbijaju okrutne šale na račun izbora cipela za (pre)tople a kišne dane. Zbog trešanja, punjenih tikvica, makovima izbubuljičavljenih livada, sandala i soka od zove. Zbog ispita i umora ali i nagoveštaja leta koji donose. Zbog osećaja da dolazi godišnje doba kada je sve dozvoljeno. Nemam pojma zašto, ali dolazak leta je uvek u meni naglašavao osećaj »divljosti«, oslobađanje od okova obaveza, od okruženja... beg u novo i drugačije. Leto mi nije omiljeno godišnje doba. Lepljivo je i vrelo, smrdi na znojem umorena tela po pretrpanim autobusima, na asfalt, na užareni šljunak natopljen kremama za sunčanje. Ali juni - juni nazvan po Junoni, supruzi Jupitera, vrhovnog rimskog boga, Junoni zaštitnici Rima i boginje braka, juni koji mi izaziva "nemir na pola puta" između tekuće i nove godine - juni obožavam.

Junona je imala moć, kao i suprug joj, da upravlja munjama. Danas je to i pokazala. Provala oblaka nakon trećeg po redu vakuum-dana. Već sam bila pomislila da ćemo se svi pogušiti kao muve u flaši soka od zove u koju su, greškom, uletele. Kad, ono – kiša. I vetar. Kišu ne volim, ali vetar obožavam. Probudi talasima reke, pročisti zagušljiv vazduh sa ulica, uzburka ustajale misli. Kao mala katarza svaki put. Ne znam kako bih opstala u gradu u kom ga je manje nego u Beogradu. Zaista ne znam. A sada mi je naročito potreban. Da mi razbistri misli.

I sada –slušam. Sebe, ljude koje smatram pametnima, ljude koje smatram glupima i muziku koja mi trenutno prija. A to je, između ostalog, i ovih desetak pesama:

1.»Baš volim sve« - Elemental
2.»Back to Black« - Amy Winehouse
3.»Life for Rent« - Dido
4.»Sick and Tired« - Anastacia
5.»Children« - Robert Miles
6.»Peacebone« - Animal Collective
7.»Solta o Frango« - Bonde do Role
8.»To the Moon and Back« - Savage Garden
9.»Tamo gdje je sve po mom« - Jinx
10.»History Repeating« - Propellerheads
11.»Sweet Jane« - Cowboy Junkies

Svašta nešto. Možda posle vetra postane jasnije i ujednačenije. Sve.

...