Amajlija

Oporavak od produženo-prazničnog nerada ne pada mi nimalo lako, uprkos mojoj produženo-prazničnoj iluziji vezanoj za imanje vremena napretek. (Da, da, kako da ne! A onda je mrmot zamotao čokoladicu... Pa, danas je već nedelju dana manje godine koja je, koliko još juče, nosila atribut Nova.)

Da li sam donela novogodišnje odluke?

Da. I, moram vam priznati da mi nije bilo nimalo lako. Vrlo sam zahtevna prema sebi ove godine.

Ali, pre toga sam napravila i rekapitulaciju prethodne.

I?
To mi je bilo još teže.

Teška srca sam priznala sebi da postoje tri prošlogodišnja postupka kojih se stidim. I to je dobro, jer da ih se ne stidim bila bih jedno užasno ljudsko biće. Ovako sam samo ljudsko biće. Koje greši. Da li mogu te stvari da ispravim? Pa, mislim da čak i mogu, u nekom smislu, ali nisam sigurna da to ide baš tek-tako. Da li zbog toga treba da ispaštam? O, pa sigurna sam da se to negde poravnalo već! Samo kad bih razmislila.

Idući, pred Novu, Knez Mihajlovom i trudeći se da (ne) razmišljam tako duboko o svojim prošlogodišnjim gresima, kroz jutarnju izmaglicu na onim j****im klizavim pločama koje vam rade o glavi, preda mnom se ukaza prilika. Is it a bird? Is it a plane? No, it's a chimney sweeper! Majkemimile! Dimničar glavom i bradom, sav u crnom, sa kapom i sa onom četkom oko sebe! Pod punom radnom opremom!

Nigde kraja mojoj sreći! Sada ću (pomislih ja) iskoristiti zgodan trenutak, prići mu, pomisliti želju, uhvatiti se za dugme, blago ga dodirnuti i sve je rešeno! Na sličan način sam, dok sam bila u gimnaziji, od jednog od njih za poljubac dobila njegovo dugme sa rukava i nisam tog dana pitana eksperimentalnu fiziku. Stvar, dakle, besprekorno funkcioniše.

Međutim, sada su mi želje nešto kompleksnije pa nisam sigurna da bi samo razmena poljubac-dugme urodila plodom, već bih sada morala da uradim više (mama, slobodno nastavi da čitaš dalje), te sam razmišljajući o tome koliko daleko bi trebalo da odem, išla hrabro ka njemu, međutim: priđe on MENI!! Osmehnu mi se onim nevaljalim pogledom koji svi muškarci, valjda, dobijaju uz svaku uniformu koju zaduže i dade mi (uz taj osmeh) tri stvari:

1. Čestitku za Novu godinu,
2. »Negro« bombonu da mi, kako šeretski reče, bude slatko i
3. Malenu kopiju četke za čišćenje dimnjaka.

Zaboravih ja i na dugme i na želju, uzeh te tri stvari i odoh klizavom ulicom dalje.

Sada mi se, nakon čitave praznične groznice, sve to čini nestvarno, ali me četkica podseća na susret i na odluku da kroz godinu čijih sam sedam dana već okrnjila pokušam da prođem sa manjim brojem postupaka kojih će me biti sram.

Zaronite!!

Age of Aquarius polako, ali sigurno, stiže. Ovih prazničnih dana, astrološka i astronomska okruženja predstavljaju poprišta verbalno-ideoloških razračunavanja po pitanju toga kada će, tačno, nastupiti taj dan. Aleister Crowley je tvrdio da je doba počelo još 1904. (on je, istini za volju, tvrdio da ga je sam tada i proglasio), Carl Jung je prekretnicu predvideo za period između 1997. i 2000. godine, Sir Isaac Newton je proračunao da će početi 2060., a veliki broj astrologa smatra da je Ta godina 2046.

Budući i sama Aquarius, imam i ja mišljenje na tu temu:

Nikome od njih ne verujem.

Kako je moguće to odrediti? Kako je moguće odrediti, na primer, kada je jutros svanulo? Onog trena kada se sunce pojavilo na horizontu? Ili koji minut pre toga, kada je nebo već bilo plavo i kada se već dobro videlo? I, da li to znači da zora počinje u različito vreme za one koji žive u ravnici i za one koji su okruženi planinama? Hm...

Kada je 22. maja 1453. sunce nad Kostantinopolisom doživelo delimično pomračenje, grad je bio pod opsadom. Padom prestonice sedam dana kasnije, prešlo se iz mračnog Srednjeg veka u doba Renesanse. Kako da znamo da nije počelo još tada? Kako da znamo da će ikada početi? Kako da znamo da to doba za koje se vezuju tolike nade i očekivanja nije već tu, a mi ga traćimo? Ili da to nije samo neko nedostižno svetlo na kraju tunela kojem stremimo, a do kog nikada nećemo stići? I da li zbog toga treba da nas ophrva beznađe?

Komplikovano.

Da pojednostavimo: u filmu »Kosa« imamo preciznu definiciju i opis tog doba Vodolije. Molim lepo:

Harmony and understanding
Sympathy and trust abounding
No more falsehoods or derisions
Golden living dreams of visions
Mystic crystal revelations
And the mind's true liberation

Dakle, onog trenutka kada oko sebe prepoznamo te stvari, bićemo sigurni da je nastupilo dugo očekivano Age of Aquarius.
Lako, zar ne?

Ali, da se vratimo na pitanje o tome da li u ravnici i u planinama svitanje nastupa u različito vreme, to jest, da li možemo da računamo da je doba Vodolije nastupilo i ako sve one osobine prepoznamo u sebi?
Čini mi se da bi već to moglo biti dovoljno.

Dakle: Nenad, Vesna, Tanja, Garry, Sonja, Minja, Jelena, Nebojsa, Dalibor, Maja 1, Maja 2, Michael i ja – znamo već šta nam je činiti. A vi ostali – daj, pa potrudite se malo! Ojačajte Aquarian duh u sebi. Počev od 1.1.2008. imali ste pred sobom 365 dana da pokažete drugima da je dugo očekivano doba već tu.
Nekoliko ih je već prošlo.
Ne traćite vreme.

Družite se sa nama što više ;)

I uopšte se družite što više.
Već to je veliki korak napred.

Srećna Nova!

Ivana

Da li ste videli onu užasnu reklamu tj. governmental campaign za borbu protiv nasilja u porodici, u kojoj žena završi kod... kako se to kaže na srpskom, jbg... u CSI: Majamiju to kažu coroner... Znate, već: one čike i tete što pregledaju leševe.

Grozno. I upečatljivo.

Žene su žrtve nasilja.
Hm...da... žene su žrtve nasilja, ali i svoje gluposti. Da bi se nekome pomoglo, taj neko mora da želi da mu se pomogne. U tome je stvar.

Imala sam prijateljicu Ivanu, bile smo najbolje od detinjstva, kroz vrtić, osnovnu školu, gimnaziju. Bila je pametna i lepa. Lepa čak i u pubertetu. Kada smo svi izgledali kao ružni pačići, ona je bila labud.

I onda je Ivana jednoga dana u trećem gimnazije svukla neoprezno majicu na fizičkom i otkrila svoja modro-zelena leđa. Bila sam zapanjena. Pitala sam je šta se desilo. Brzo je spustila majicu i rekla: "Boki me udario." "Udario ili udarao?", pitala sam je, na šta nisam dobila odgovor. Nakon par sekundi pitala sam za razlog, i dobila odgovor: "Zato što ne voli kad ne nosim potkošulju." Na moju nevericu, odgovorila je: "Ti to ne razumeš."

I bila je u pravu. Nisam razumela i još uvek ne razumem.

Da li sam pokušala da je urazumim?
Da.
Šta sam postigla?
Odstranila me je iz svog života.
Da li bih sada, kada sam starija, mogla da učinim više?
Uz takav njen stav, ne verujem.

Ona je, dakle, ostavila mene, a on, na kraju, nju. I to dok je bio u zatvoru. Ona je odlazila u posete, a on nije hteo da je primi. Plakala je i molila ga, ali Veliki Boki je ostao neumoljiv.
Napustila je fakultet, udala se i razvela. Za i od nekog drugog Bokija. Radi kao sekretarica u nekoj privatnoj firmi na gradskoj periferiji.
Ne znam da li još uvek izlazi u susret "umesnim" muškim zahtevima vezanim za modu.
Nadam se da ne.
A nadam se i da vidi onu reklamu i da se zapita da li je moglo drugačije.

Beli patuljak ili svetlo na kraju tunela?

Završio se festival autorskog filma. Bio pa prošao. Kao što sve bude pa prođe. Jako posećen. Skoro sve večernje projekcije potpuno rasprodate, a i većina prepodnevnih. Glavne nagrade odneo rumunski film »California Dreamin« Cristiana Nemescua koji nije dočekao da ga vidi završenog: prošle godine u Bukureštu, u taksi u kom je sedeo sa svojim toncem, udario je nekakav besan auto nekog Britanca koji je pokazivao kako mu se može. Smrt reditelja ali, ovoga puta, ne i smrt filma.

Bar ne na festivalu.

Festival autorskog filma je moj omiljeni festival. Dimitrije me zeza zbog toga, ali ja zaista volim te filmove ponikle u malim produkcijama, gde producent nije svemoćni-svevišnji, već delo ipak pripada autoru. Kada je osnovan, zvao se »Pogled u svet«, jer je tada to i bio: pogled iza gvozdene zavese, iza svih administrativnih peripetija, iza svih redova za sve vize, govorio je u ime svih filmova koji su postojali, ali nisu uspevali da dođu. Iako su bili više nego dobrodošli. Tih godina sam, u farmerkama i debelom džemperu u poluhladnoj dvorani, sa kokicama u ruci i sendvičima u torbi, sedela na festivalu autorskog filma od jutra do mraka, ne bih li odgledala što više filmova. Jer, sendviči su bili tu, ali prava hrana je dolazila sa ekrana u zatamnjenoj bioskopskoj sali. I halapljivo sam je gutala.

Ove godine sam gledala manje filmova, ali to je zato što sam u lošem raspoloženju ovih dana. Ali, kao što sam mogla da vidim, većina ljudi je bolje raspoložena. Za film. Ljudi koji se tiskaju ispred zatvorene blagajne na kojoj je preko kvadratića u programu koji ukratko prepričava sadržaj filma crnim flomasterom napisano slovo »R«, nadajući se da će neko od tih kojima je film »R« u međuvremenu biti sprečen da dođe, pa da će karata ipak biti. Ljudi koji i dalje dolaze neobavezno obučeni, jer je ta »domaća« atmosfera festivala opstala. Ljudi koji su se tokom svih ovih godina postojanja festivala postepeno navikavali na činjenicu da se film iz bioskopa polako preseljavao na ulice, u kartonske kutije pirata koji se, sa rukama u džepovima, osvrću ne bi li uočili inspekciju za koju se pričalo da postoji, te pravovremeno otrčali sa kutijom, odnoseći pod miškom Spilberga, Banderasa, Paćina ili nekog trećeg.

Danas, kada Festival autorskog filma svojim trinaestim rođendanom zvanično postaje tinejdžer, u blizini sale u kojoj se održava ne postoji nijedan bioskop. Na mestu gde je bio Jadran, sada je nekakva fancy prodavnica u kojoj se prodaje kafa, i suvi kolači sa kajsijama po ceni bioskopske karte. Nikada ništa tamo nisam kupila, jer bih se osećala kao da sam došla na parastos, da uzmem hranu preko groba. O Kozari, Balkanu, 20. Oktobru da i ne pričam. Radi samo Zvezda, gde se filmovi gledaju za 100din.

Ipak, danas je objavljeno da Đivanović (novi gazda Beograd filma) o kome sam već pisala u nekom od ranijih tekstova, kaže da planira da obnovi bioskope i vrati publiku u njih, a da je Jadran prvi na spisku i da bi već u martu trebalo da dobije najsavremeniju digitalnu opremu. Ne znam šta će sa onolikom kafom i kolačima koji su mu zauzeli mesto, ali neću da se nerviram. Ne više. Umorna sam. Čovek je rekao i želim da verujem. Kao što želim da verujem i da svi ovi ljudi koji su došli da gledaju tolike filmove na festivalu, nisu to učinili da bi se sklonili od hladnoće. Kao što želim da verujem da Festivalu autorkog filma broj trinaest nije baksuzan, već da se on od »Pogleda u svet« pretvorio u svetlo na kraju tunela, a ne tek u umiruću zvezdu koja svetli još neko vreme nakon sopstvene smrti da bi se, na kraju, sasvim ugasila.

ZE(vze)N

Gregarious gnu
communicates insincere
niceness. Trust him not!

Sećate se onih kojićemitođavouživotu predmeta na fakultetu? A, sećate se kako ste (nemojte da se folirate, sigurno da jeste) ponekad i na onima koji vas zanimaju zevali od dosade.
E, i? Šta ste onda radili?! Recite, recite!!!

Ja sam pisala haiku.

Da sam studirala bilo šta drugo, mogla bih biti proglašena totalnim bolidom, ali kad studirate književnost, onda to dođe kao neka vežba za mozak. Meni je, bar, bila.
Predmeti na kojima sam bila posebno plodan stvaralac bili su kontrastivna analiza (još uvek nisam sasvim sigurna šta je to, ali sva vaša pitanja ću sa zadovoljstvom proslediti Nadeždi :-) ) i morfologija.

Dakle, haiku: tradicionalna japanska poezija koja se, formalno, sastoji od sedamnaest slogova (tj. njima sličnih celina) i to: pet u prvom stihu, sedam u drugom stihu, pa u trećem stihu opet pet. Značenjski... e, pa, sad... to je, više, ovako, na nekom dalekoistočnom, filozofskom nivou. U principu, zaokružena priča koja bi trebalo da izrazi osećanje stvaraoca prema temi, a čitaoca da navede na razmišljanje.

Ja sam uverena da kada su napisane na japanskom, haiku pesme imaju daleko dublji smisao, ali su meni na engleskom i srpskom predstavljale tek nepresušan izvor razonode i mogućnost da mozgam na zadatu temu.

Čemu sve ovo? Danas sam na sred pešačkog prelaza srela Radmilu Đorđević, profesorku koja mi je predavala kontrastivnu, ženu koja je zaslužna za bogatstvo mog haiku opusa. I setila sam se jednog koji sam posvetila njoj:

Baš svaki njen čas
željno iščekujemo-
nestanak struje.

To je neka vrsta hibridne tvorevine koja u sebi sadrži elemente haiku poezije, ali i slovenske obredne pesme kakve su bile dodolske ili koledarske. Iako paganka imenom (a delimično i uverenjem), ne sećam se da li sam uspela da prizovem nestanak struje.
A vi?
Jeste li nekada napisali neki haiku?

Hrišćansko-paganska konfuzija. Ili ne.

Lepo je prošlo. Mama je opet pokazivala tendenciju ka preterivanju, ali s obzirom na to da sam najpre pisala o snegu, čini se da ove godine i nije bilo dramatično...

Porodična Slava je praznik koji u srpskom narodu datira od davnina. Od tolikih davnina da one zadiru u predhrišćansko doba. Tada je obeležavanje Slave predstavljalo prinošenje žrtve zaštitniku kuće i porodice. Žrtva se sastojala od mesa ubijene životinje što je činilo posebnu čast dotičnom paganskom božanstvu/zaštitniku, a u to vreme nemaštine i žrtvu samo po sebi. Ipak, s obzirom na to da je to predstavljalo i priliku da se i porodica sama pogosti, bila je svojevrsna svečanost.

Sa pojavom Hrišćanstva, krenuo je i pokušaj da se ono proširi i u paganstvu izuzetno naklonjenim predelima. Da li su se oni koji su tu odluku doneli u međuvremenu zbog iste pokajali nije mi poznato, elem sami su krivi. Ali to je neka druga priča. Međutim, budući mudri/lukavi/pronicljivi, prosvetitelji su, videvši stanje u pomenutim predelima, stavili prst na čelo i rekli: »Ovi ne samo što su totalno zaglibili u paganstvo, već su i pomalo ratoborni, tako da bi nametanje bilo čega moglo da nam se vrati kao bumera...(ne, nisu znali za bumerang, velike boginje su poubijale Aboridžine tek mnogo kasnije, ostavivši tamošnjim prosvetiteljima njihova oruđa i oružja. Zgodno, zar ne?)... moglo da nam se olupa o glavu. Ali, s obzirom na to da smo mi podjednako duboko zaglibili u Hrišćanstvo, rešili smo da im ga nametne... pardon, da ih prosvetimo kako znamo i umemo. Zato ćemo ih pustiti da slave tu svoju slavu, ali umesto te gluposti o posebnim božanstvima kao zaštitnicima kuće, neka izaberu po jednog Sveca i neka taj dan bude posvećen njemu.« Kako rečeno, tako i učinjeno.

Danas, mnogo godina nakon pomenutih previranja, srpski narod proslavlja Slavu, ali na određene pravoslavne praznike.

Hrišćanstvo je, međutim, jedna sasvim ozbiljna, pravilima uređena religija koja ima svoje kanone i norme ponašanja koji su se, stotinama godina stopili sa onim neuređenim, slobodoumnim i u neku ruku raspojasanim paganskim, tako da je nastala svojevrsna mešavina ne sasvim jasna savremenom čoveku.

Moja porodica (sa tatine strane, naravno, pošto je muška strana, je li, ono što se računa) slavi Đurđic, koji pada šesnaestog novembra. To nije tako rasprostranjena Slava kao, na primer, Sveti Nikola za kojeg se kaže da ga pola Srba slavi, a druga polovina ide u goste. I stvarno je tako. Ja sam izrod koji ne poznaje ama baš nikoga ko ga slavi, ali moj jadni napaćeni brat ima tri kuće koje na taj dan (19. decembar) mora da poseti i da u njima jede.

E, tu stižemo do zanimljivosti proistekle iz kombinacije hrišćanstva, paganstva i površnosti savremenog čoveka. Naime, u današnje vreme kada se pije instant kafa, jede instant hrana, ostvaruju instant emotivne veze i stvaraju instant prijateljstva, instant je i pristup religiji. Ne kod svih, ali kod većine. Slava se više ne posmatra kao dostojanstven, svečan, religiozan i duboko intiman praznik porodice koja tog dana, u skladu sa kolektivnim nesvesnim u kombinaciji sa hrišćanskim običajima, slavi Sveca zaštitnika kuće. Tako je bilo kod naših baka. Za slavu se mesio slavski kolač i pravilo žito koje je pop dolazio da osvešta, išlo se u crkvu da se upale sveće za zdravlje i sreću živih, i za pomen mrtvima. Prve na gornjem nivou, druge na donjem nivou. Najpre za žive, posle za mrtve i isključivo tim redosledom. Za žive se samo prekrsti, a za mrtve se prekrsti i poljubi sveća, pa onda upali. Isključivo tako. Zašto? Zato što tako. Zato što je tako pravilno. Postoje objašnjenja. U njih se treba udubiti i naučiti ih, ili ih treba prihvatiti kao takva. Ili treba odustati od cele stvari. Ali, u današnje vreme kada se pije instant kafa, jede instant... itd., danas bi većini dobro došao jedan od onih priručnika Folirajte se... na temu pravoslavlja. Danas bi svi da slave Slavu, ali instant, onako kako i žive. Slavski kolač se naručuje u pekari, gosti se okupljaju u restoranu, a time se gubi poenta i Slava postaje tek neformalno okupljanje koje za svrhu ima krkanje i lokanje. Slavski kolač i žito su naslednici običaja prinošenja žrtve zaštitniku kuće. Tu žrtvu MORAJU da prinesu žitelji te kuće, članovi porodice jer, u protivnom, sve gubi smisao.

Oni koji slave svetog Nikolu su u posebnom problemu. Taj svetac, naime, pada u vreme Velikog posta, što znači da ne sme da se konzumira ništa životinjskog porekla. Ali, pobogu, kako da se slavi Slava uz ribu, posnu sarmu i pasulj prebranac?! Pa, gde to ide!? Tako da većina tih folirajmosepravoslavlje vernika na putu ka pečenjari odakle treba da pokupe naručeno prase, svrati u crkvu da odnese slavski kolač i žito, sačeka svoj red krišom gledajući na sat, i vrati se kući na krkanluk.

Đurđic ne pada u vreme posta, ali kada padne na sredu ili petak, priprema se posna hrana. Kao i svaki drugi praznik. Zato jer tako. Postoje obrazloženja u koja se treba uputiti ili ih prihvatiti kao takva. Ili odustati od cele stvari.

Ja sam krštena jer su moji baka i deda, koji su bili duboko religiozni tako želeli. Svoju versku pripadnost doživljavam kao njihov poklon meni i kao sećanje na njih. Sa svojim pokojnim ocem sam odlazila u crkvu, o Uskrsu najčešće. To je bio neki naš ritual. Od kad je on umro, ne činim to više. Da li sam izgubila veru? Ne, samo sam se preispitala i shvatila da verujem u Boga, ali u crkvu...ne znam. To je građevina nastala ljudskom rukom, a ne božanskom mišlju. Ljudi koji tamo rade završili su školu kao što sam i ja završila školu. To je religija. Vera je nešto sasvim drugo. Kada bih morala da definišem svoje mesto u celom tom sistemu, mislim da bih rekla da sam bliska nekom pagansko-protestantskom shvatanju: mislim da je Bog u svemu što nas okružuje, a da mi za kontakt sa njim nije naophodna crkva kao posrednik. Ponekad, istina, odem da upalim sveće (navedenim redosledom i na navedeni način), ali... Sećam se neke predstave koju sam jako davno gledala, u kojoj su pokojnici predstavljeni na nekim ljuljaškama, mirni, ozbiljni i u mraku. Ali, kad god bi ih neko među živima spomenuo, »oživeli« bi, obasjalo bi ih svetlo, počeli bi veselo da se ljuljaju i bilo bi im lepo. Ja verujem da je tako. Ja verujem da se i tata i svi ostali koji su mi dragi, a više nisu tu, ljuljaju na tim ljuljaškama kad god pomislim na njih, kada god ih sanjam ili pomenem. I sad kad ovo pišem.

A Slavu slavimo u skladu sa običajima. Jedini problem stvara moja mama koja, u panici da neće biti ničega dovoljno, pretera, tako da sada imamo hektar belih štanglica koje su preostale. Ako ste u blizini, svratite. Odlične su. Iako su posne.

Padaju, padaju, s neba bele zvezde....!

Zbog grudvanja, sankanja, klizanja, skijanja, pravljenja Sneška Belića, pisanja po zamrznutim prozorskim oknima, najlepših fotografija koje napravim tokom čitave godine, hladnoće koja se pretvara u toplotu dok se bele zvezde tope na jeziku, svetlucanja kada ga obasja sunce, zbog ledenica, šarenih kapa, šalova, rukavica, zbog načina na koji škripi pod nogama, zbog mraka koji više nije tako mračan, zbog injem okovanih grana, zbog čaja, kuvanog vina i cimeta, zbog zvuka tišine koja se čuje. Obožavam ga.
Sinoć je počeo da pada. Nadam se da će ga ove godine, za razliku od prethodne, biti.