Pokušala sam, svojevremeno, da se bavim kritikom. Pozorišom i filmskom. Pokušala i odustala. Kažu, išlo mi je. Ja kažem, bilo mi je teško. Ne zato što nisam analitična ili što ne poznajem materiju dovoljno. Naprotiv. Ali, nisam, valjda u dovoljnoj meri cerebralna, očigledno ne onoliko koliko je potrebno za takav rad.
Mene stvari, događaji, umetnička dela, mesta... dotiču na ličnom nivou i veoma mi je, veoma teško da budem objektivna u sagledavanju situacije. Postojanje potpune objektivnosti je, svakako, tema za sebe koja otvara mogućnosti polemike, ali ja je svakako ne posedujem. Ne u meri dovoljnoj/potrebnoj/traženoj od kritičara. Takva sam prema prijateljima, koje sam spremna nasamo popljuvati za nešto, ali javno, pred drugima, do kraja stajem na njihovu stranu. Tako je i prema dešavanjima, tako je i prema umetničkim delima.
Tako je i prema filmskim festivalima.
Četvrti dan jubilarnog Motovuna.
The wrong side of the week, rekli bi. Dan kada je bliži kraj nego početak. Ali, još uvek traje. Uveliko.
Ne pišem onoliko koliko sam mislila da ću. Ne znam ni sama zašto. Drugačije mi je ove godine ovde. Možda zato što vizuelno i jeste drugačije – Kaštel je preuređen, boja je druga, postoji Rusko kino – a možda je do mene. Mada, svi prepoznaju da je različito. Neki kažu bolje, neki kažu nije, a ja kažem drugačije. A ništa manje i ne očekujem od dolaska u Motovun.
Sinoć sam na Barbacanu (koji me vetrom uvek pomalo uspava) gledala film „Čovek na žici“ o Philippu Petitu, čoveku koji je 1974. prešao na žici sa jedne kule bliznakinje u New Yorku na drugu. I to ni manje ni više nego osam puta. Posle toga je bio uhapšen, pa odveden na psihijatrijsko promatranje nakon kojeg su postavili dijagnozu da je „čovek potpuno normalan, ali jako žedan.“ Ni Barbacan nije uspeo da me uspava pred tom pričom o istrajnosti na putu ka ostvarenju sna i, pomislila sam, koliko puta svi mi u svakodnevnom životu odustajemo od daleko ostvarivijih stvari, bez pokrića. Gledala sam ga i razmišljala o svim promenama kojima sam izložena ove godine; neke od njih sam sama preduzela, neke su se nametnule, ali... Svakako je svaka od njih pozitivna, ne treba da odustanem već da uživam.
Kao i u Motovunu.
Četvrti dan.
Danas kao neka kišica. Kroz sunce. Danas sam za dezert posle ručka pojela odličnu štrudlu sa orasima i suvim grožđem. Danas sam odspavala čak(!) do deset. Danas sam planirala da gledam 6 (šest) filmova. Danas sam pogledala izložbu predstavnika mlađe hrvatske likovne scene. Danas sam „overila“ Rusko kino u kom sam, još jednom, gledala „Ždralovi lete“.
I još jednom plakala.
Je**ni Kalatozov i slovenska duša.
Ali, od sebe se ne može pobeći.
...
