Po svaku cenu

Sinoć se završio Ex Teatar Fest. Nakon, od strane prekornih pogleda i značajnih gestova organizatora i selektorke nasilno skraćenog okruglog stola čiji su učesnici bili veoma voljni za razgovor, proglašene su odluke žirija publike.

Treće mesto dele predstava Sunčicin plamičak Ivane Koraksić (okolnosti pod kojima je ova predstava dobila toliki broj glasova delimično su sumnjive i ne sasvim razjašnjene, s obzirom na to da je umetnica na okruglom stolu sama pričala da je ubeđivala glasače da zaokruže najvišu ocenu, i to nekoliko puta) i predstava Iza zatvorenih vrata, Novosadskog kraljevskog teatra u režiji Attile Antala. Sartra obožavam, reditelja sam sinoć upoznala i mogu da kažem da je veoma pametan, simpatičan, prijatan sagovornik i vrlo sladak. Toplo ga preporučujem mlađoj ženskoj populaciji. Da sam nešto mlađa ne bih bila tako velikodušna, ali ovako – devojke poslušajte savet i ne časite časa. Njegov diplomski film će biti prikazan 19.06. u Novom Sadu u okviru festivala Cinema City. Dakle, idućeg četvrtka – svi u Novi Sad.

Drugo mesto osvojila je predstava Rio bar, reditelja Bojana Đorđeva koju, na žalost, nisam gledala, tako da ne mogu da dam svoje mišljenje. U svakom slučaju – čestitam.

Prvo mesto otišlo je, rekla bih očekivano, u ruke Plavom Pozorištu iz Beograda za predstavu Čarobnjak ili harmonična kakofonija. Predstava je pravi eksperiment na temu entropije i teorije haosa, tako da ukoliko juče niste bili u prilici da ih vidite u Pančevu, otiđite sledeći put kada je budu igrali na nekom drugom mestu.

Posle nam se obratio Jaganjac, pa je bila žurkica-promocija CUTOUT MC-ja, pa smo se vratili u Bgd. Ja sam se uspešno borila i uspela da stignem do kreveta pre nego me san saplete na putu ka njemu. Jutros (»jutros«) sam se probudila u pola jedan i ceo dan kuntam. Ali vredelo je. Kad bih opet morala da proživim jučerašnji dan, ponovo bih izdržala.

Po svaku cenu.

...

Živa vatra, Sunčica, festival i kuma

Danas je treći dan festivala Ex Teatar Fest koji se po 37. put održava u Pančevu. Ja sam na njemu prvi put i, prvo pa muško – odmah vodim okrugle stolove. Može mi se kad mi je klasićka i drugarica Minja selektor. Sve funkcije se stiču preko veze, pa što bih se ja pravila pametna i mimo sveta. Lepo sam i ja dobila funkciju »vodiča« okruglih stolova preko veze. I to debele veze. Selektorske. Nisam ja naivna, pucam samo na visoko.

Okrugli (više elipsasti) sto je prošao veoma dobro, odlično, štaviše, imajući u vidu moj status rekonvalescenta (valjda nisam izostavila nijedno slovo. Al' kad ste rekonvalescent može vam se oprostiti ako napišete pogrešno »rekonvalescent«, zar ne?).

Viđene su tri predstave i to, štono vele na špicama američkih sitkoma, in order of appearance: Htela bih... u izvođenju Studija 21 i trupe DDT, Sunčicin plamičak, u izvođenju Ivane Koraksić i, the last but not the least, Obećana zemlja, Ljiljane Tasić.

Najviše polemike, žučnu raspravu (najpre preko mikrofona, a potom i bez njega) i nezapamćene reakcije publike (nezapamćene čak i od strane mene koja sam već bila u ulozi »vodiča« okruglih stolova na Festu i Infantu (tamo sam tu funkciju dobila bez veze. Mislim, nemajući vezu.)) izazvala je ova treća po redu.

O čemu je u njoj bilo reči nemam sada nameru da prepričavam: ko je bio video je, ko nije – što nije. Ili je video dok se davala u Rex-u. Ili će je videti neki drugi put.
Ono što je meni, u ove kasne sate i u rekonvalescentskom stanju bitno, jeste da me je ova super-žena sa slike aka Sunčica aka Ivana Koraksić aka novasuperheroinapančevačkedecepremakojojjeJagodicaBobicajednaobičnašmizla odabrala da joj budem kuma na venčanju! Ha! Od pedeset prisutnih ljudi – baš ja!

Pa šta što je to samo u predstavi?! Šta sad s tim?! Druge nije odabrala ni u predstavi.

Posle sam i ja od strane prisutnih gledana sa divljenjem. Neko kul dete će sutra u igri u parkiću biti Sunčica i vrteti pertle koje će glumiti vatru, a neko za nijansu manje kul dete će biti Ja - Sunčicina kuma.

I, tako. Da me Minja ne pozva da vodim okrugle stolove, ja sad ne bih bila lik u igri u parku. Kažem - sve mora preko veze.

...

Nevermore...

Juče mi je došla na prozor. Nisam videla odakle je sletela, samo se stvorila. Bolesna i polupokretna kakva sam trenutno, obradovala sam se društvu. Nije delovala uplašena, samo umorna od predugog leta. Ili pretoplog dana. Ili oboje. Ne znam. Polako sam ustala da bih joj dala vode, ali se ispostavilo da je moj oprez bio bespotreban. Zaista nije bila nimalo uplašena. Možda samo začuđena što očekujem da bi to mogla biti. Gledala me je pravo u oči, kao neko ko zna gde je i zašto došao. Kao neko ko se, zapravo, vratio. Dala sam joj vode, a zatim pažljivo pružila i parče hleba. Prihvatila je moju pažljivost i podjednako nežno mi ga uzela iz ruke, umočila u vodu i pojela. I tako jedno za drugim...

Sela sam pored nje i nastavila da čitam knjigu. Stajala je, pila vodu, namakala hleb, jela ga i posmatrala me. Valjda sam joj delovala podjednako umorna od bolova i toplote, kao i ona meni. Gledala me je pravo u oči. Prišla sam joj i pomilovala je. Sa puno obostranog poverenja.

Nakon dva sata odmora, još jednom mi se zagledala u oči i – odletela. Nekuda. Ja sam ostala. Razmišljajući ko je ona, odakle je došla i kako to da je, od svih otvorenih prozora, sletela baš na moj?

CSI – Can’t Stand Idiots

Isuse, u sredu uveče, oko ponoći po srednjeevropskom vremenu, na dužnosti je pogođen detektiv Eric Delko! Prvo u nogu, a zatim je, iako se uz nadljudsku snagu i svesrdnu pomoć svog nadređenog ipak dokopao zaklona, pogođen i u glavu. Krv svuda unaokolo, on leži, a meci fijuču oko glave užasnutog Horatia.

I tu se završi epizoda!! Čoveče! Čitavih 24 sata živa bila nisam! Tek kad sam sinoć začula zavijanje sirena bolničkih kola, laknulo mi je. Do kraja epizode je bilo povuci-potegni, al' izgleda da se izvukao.

Sad mi sa tom serijom ostaje samo još jedan problem (osim što mi svako veče koje provedem kod kuće oduzme sat vremena): kako to da su, pobogu, čitavu jednu epizodu svi uvek isto obučeni?! Pogotovo sam fascinirana time da se ni tinejdžerke koje bivaju pozivane na informativni razgovor ne presvuku nijednom. Pa, meni tata nije bio bogati preduzimač iz Majamija, pa sam se sa šesnaest godina presvlačila tri puta dnevno. A kad bih znala da treba da me ispituje detektiv Eric Delko, presvukla bih se itekako! Ne bih, valjda, išla u uflekanoj haljini sa mesta zločina na kojoj se nalazi DNK ubijenog, koja samo čeka da bude otkrivena. Svašta! Osim toga (nemam iskustva, doduše, ali mi se čini da bih tako postupila), kad bih nožem ubila nekoga, ne bih taj nož nosala sa sobom. Al' aj sad, nož manje više, al' ista haljina... C,c,c,c.... Ti Majamljani pojma nemaju...


P.S. Problem koji imam sa sablasnom islednicom koja svaki leš miluje po kosi i zove ga bejbi, i od koje me podilaze žmarci, zahteva više prostora i vremena.

...

Borges ili ne Borges, pitanje je sad?

Instantes

Kada bih svoj život mogao
ponovo da proživim pokušao bih u sledećem da
napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako
savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista vrlo malo stvari bih
ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnosti,
više putovao,
više sutona posmatrao, na više
planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na
koja nikada nisam otišao
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje
izmišljenih problema.

Bio sam od onih ljudi koji vode
promišljene i plodne zivote,
stalno.
Naravno da jeste bilo trenutaka sreće – ali,
kada bih mogao ponovo da živim,
pokušao bih da mi svaki trenutak bude ispunjen radošću.
Ako ne znate – život se od toga sastoji,
Ne propustite Sada!

Bio sam od onih koji nikuda ne kreću bez
termometra i termosa,
bez kišobrana i padobrana,

Kada bih ponovo mogao da živim,
bez prtljaga bih putovao,
kada bih ponovo mogao da živim – bosonog bih hodao
od ranog proleća do kasne jeseni,
u više zaprega bih se vozio,
više svitanja posmatrao i sa više dece se igrao,
Da je život preda mnom – ali meni je 85
I znam da je kraj...

***

Ko je, dakle, pravi autor ovog texta?

...

Iz Rusije s ljubavlju

Za tačno sedam meseci od jučerašnjeg dana, pada sto godina od prikazivanja prvog ruskog igranog filma. Reditelj desetominutnog ostvarenja pod nazivom »Sten'ka Razin« zvao se Romashkov, a radnja se vrti oko vođe grupe odmetnika oko Volge koji se, ne lezi vraže, zaljubi u zarobljenu princezu i to strankinju, te zapostavi svoje liderske obaveze što kod njegovih sledbenika izaziva negodovanje...

Taj film je bio prvi od sedam filmova prikazanih ovog februara u londonskom bioskopu Curzon Mayfair, čime je počela proslava stogodišnjice ruske kinematografije.
Ruskom filmu je i na ovogodišnjem FEST-u posvećena posebna pažnja, a proslave tim povodom ove godine su najavljene i na banjalučkom festivalu kratkog filma Kratkofil kao i na festivalu u Motovunu, kome je Rusija ove godine zemlja-partner.

Do juna u Banjaluci i jula u Motovunu, ljubiteljima i/ili poštovaocima ruske kinematografije, koja doživljava renesansu, preostaje čekanje i Kinoteka. Možda.

Sećanje, krađa i LP

Kada se 1987. pojavio u našim bioskopima, bila sam na pragu tinejdžerskog doba, a zima je bila jaka. Prava. Sa snegom, ledom i injem na granama drveća. Ne kao ove današnje kilave zime.

Čekala sam, tada, u redu ispred bioskopa "Jugoslavija" da kupim karte. Red je bio ogroman, kretao se sporo, a jedna ledenica se topila, kap po kap, tačno meni za vrat. I nije mi smetalo.
Kasnije sam još dva puta čekala u tom istom redu. Bio je to prvi film u mom životu (a i jedan od retkih uopšte) koji sam u bioskopu gledala više puta.

Zašto?

Nepunih mesec dana pre toga, umrla mi je baka (koja je insistirala da je zovem “baba”. Valjda je to zvučalo kao viši čin.), pa je film o kom sam mesecima pre toga čitala gomile tekstova u tinejdžerskom časopisu „Bravo“ (koji je na novinske kioske stizao neredovno i samo na nemačkom jeziku) predstavljao svojevrsni oblik eskapizma. A i nemački mi se poboljšao. A i imala sam poster Toma Cruise-a u prirodnoj veličini. Što baš i nije bog zna kako veliko. A ionako se nisam ložila na njega nego na Val Kilmera (kao da sam predosećala da će kad poraste biti Jim Morrison).

Tata mi je tada, sa službenog puta u Nemačku (ta zemlja je, izgleda, izvršila presudni uticaj na formiranje multimedijalne strane moje ličnosti) doneo soundtrack filma. Na LP-u, naravno. Mislim da se nikada ničemu nisam toliko obradovala!! Gulila sam neprekidno tu ploču, polako prelazila sa nemačkog na engleski, a pošto Interneta nije bilo, glavni izvor lyrics-a bilo je... pogađate: „Bravo“ sa svojim čuvenim nemačkim prevodima pesama.

Godinu-dve nakon toga slavila sam rođendan. Ne sećam se da li sam se dobro provela, ali se jako dobro sećam da mi je neko bez pitanja odneo i nikad ne vratio baš tu ploču. Pogodilo me je, ali sam prebolela jer je u to vreme Madonna već bila zasela na prvo mesto moje privatne top liste, a njen poster u prirodnoj veličini zamenio Tomov. Bilo im je potrebno otprilike isto mesta. Taman je lepo prekrila ostatke selotejpa koji su njega pridržavali.

Međutim, kako je vreme prolazilo, ja rasla, tata umro, a muzički ukus i tehnologija napredovali iz dana u dan, počela sam da osećam sve veću nostalgiju prema tom LP-u. Jer, to je bilo vreme pre nego što je Amerika tako očigledno preuzela mesto globalnog diktatora, pre nego što se Val Kilmer ugojio, a Tom Cruise postao sajentološki frik (samo je Meg Ryan skoro sve ove godine ostala verna istoj frizuri). Vreme iluzija koje mi danas, iako sam ih savim svesna, nimalo ne smetaju jer su pripadale tom vremenu odrastanja.

Zato mi je juče brat sa Interneta skinuo ceo soundtrack, pa čak i sliku sa omota netragom nestale ploče, i sada ponovo imam album.

Ne, naravno da nije isto, ali... Valjda i ta razlika daje pečat promenama koje su se, u međuvremenu, dogodile oko mene i u meni.