Oporavak od produženo-prazničnog nerada ne pada mi nimalo lako, uprkos mojoj produženo-prazničnoj iluziji vezanoj za imanje vremena napretek. (Da, da, kako da ne! A onda je mrmot zamotao čokoladicu... Pa, danas je već nedelju dana manje godine koja je, koliko još juče, nosila atribut Nova.)
Da li sam donela novogodišnje odluke?
Da. I, moram vam priznati da mi nije bilo nimalo lako. Vrlo sam zahtevna prema sebi ove godine.
Ali, pre toga sam napravila i rekapitulaciju prethodne.
I?
To mi je bilo još teže.
Teška srca sam priznala sebi da postoje tri prošlogodišnja postupka kojih se stidim. I to je dobro, jer da ih se ne stidim bila bih jedno užasno ljudsko biće. Ovako sam samo ljudsko biće. Koje greši. Da li mogu te stvari da ispravim? Pa, mislim da čak i mogu, u nekom smislu, ali nisam sigurna da to ide baš tek-tako. Da li zbog toga treba da ispaštam? O, pa sigurna sam da se to negde poravnalo već! Samo kad bih razmislila.
Idući, pred Novu, Knez Mihajlovom i trudeći se da (ne) razmišljam tako duboko o svojim prošlogodišnjim gresima, kroz jutarnju izmaglicu na onim j****im klizavim pločama koje vam rade o glavi, preda mnom se ukaza prilika. Is it a bird? Is it a plane? No, it's a chimney sweeper! Majkemimile! Dimničar glavom i bradom, sav u crnom, sa kapom i sa onom četkom oko sebe! Pod punom radnom opremom!
Nigde kraja mojoj sreći! Sada ću (pomislih ja) iskoristiti zgodan trenutak, prići mu, pomisliti želju, uhvatiti se za dugme, blago ga dodirnuti i sve je rešeno! Na sličan način sam, dok sam bila u gimnaziji, od jednog od njih za poljubac dobila njegovo dugme sa rukava i nisam tog dana pitana eksperimentalnu fiziku. Stvar, dakle, besprekorno funkcioniše.
Međutim, sada su mi želje nešto kompleksnije pa nisam sigurna da bi samo razmena poljubac-dugme urodila plodom, već bih sada morala da uradim više (mama, slobodno nastavi da čitaš dalje), te sam razmišljajući o tome koliko daleko bi trebalo da odem, išla hrabro ka njemu, međutim: priđe on MENI!! Osmehnu mi se onim nevaljalim pogledom koji svi muškarci, valjda, dobijaju uz svaku uniformu koju zaduže i dade mi (uz taj osmeh) tri stvari:
1. Čestitku za Novu godinu,
2. »Negro« bombonu da mi, kako šeretski reče, bude slatko i
3. Malenu kopiju četke za čišćenje dimnjaka.
Zaboravih ja i na dugme i na želju, uzeh te tri stvari i odoh klizavom ulicom dalje.
Sada mi se, nakon čitave praznične groznice, sve to čini nestvarno, ali me četkica podseća na susret i na odluku da kroz godinu čijih sam sedam dana već okrnjila pokušam da prođem sa manjim brojem postupaka kojih će me biti sram.
