Ivana

Da li ste videli onu užasnu reklamu tj. governmental campaign za borbu protiv nasilja u porodici, u kojoj žena završi kod... kako se to kaže na srpskom, jbg... u CSI: Majamiju to kažu coroner... Znate, već: one čike i tete što pregledaju leševe.

Grozno. I upečatljivo.

Žene su žrtve nasilja.
Hm...da... žene su žrtve nasilja, ali i svoje gluposti. Da bi se nekome pomoglo, taj neko mora da želi da mu se pomogne. U tome je stvar.

Imala sam prijateljicu Ivanu, bile smo najbolje od detinjstva, kroz vrtić, osnovnu školu, gimnaziju. Bila je pametna i lepa. Lepa čak i u pubertetu. Kada smo svi izgledali kao ružni pačići, ona je bila labud.

I onda je Ivana jednoga dana u trećem gimnazije svukla neoprezno majicu na fizičkom i otkrila svoja modro-zelena leđa. Bila sam zapanjena. Pitala sam je šta se desilo. Brzo je spustila majicu i rekla: "Boki me udario." "Udario ili udarao?", pitala sam je, na šta nisam dobila odgovor. Nakon par sekundi pitala sam za razlog, i dobila odgovor: "Zato što ne voli kad ne nosim potkošulju." Na moju nevericu, odgovorila je: "Ti to ne razumeš."

I bila je u pravu. Nisam razumela i još uvek ne razumem.

Da li sam pokušala da je urazumim?
Da.
Šta sam postigla?
Odstranila me je iz svog života.
Da li bih sada, kada sam starija, mogla da učinim više?
Uz takav njen stav, ne verujem.

Ona je, dakle, ostavila mene, a on, na kraju, nju. I to dok je bio u zatvoru. Ona je odlazila u posete, a on nije hteo da je primi. Plakala je i molila ga, ali Veliki Boki je ostao neumoljiv.
Napustila je fakultet, udala se i razvela. Za i od nekog drugog Bokija. Radi kao sekretarica u nekoj privatnoj firmi na gradskoj periferiji.
Ne znam da li još uvek izlazi u susret "umesnim" muškim zahtevima vezanim za modu.
Nadam se da ne.
A nadam se i da vidi onu reklamu i da se zapita da li je moglo drugačije.

Beli patuljak ili svetlo na kraju tunela?

Završio se festival autorskog filma. Bio pa prošao. Kao što sve bude pa prođe. Jako posećen. Skoro sve večernje projekcije potpuno rasprodate, a i većina prepodnevnih. Glavne nagrade odneo rumunski film »California Dreamin« Cristiana Nemescua koji nije dočekao da ga vidi završenog: prošle godine u Bukureštu, u taksi u kom je sedeo sa svojim toncem, udario je nekakav besan auto nekog Britanca koji je pokazivao kako mu se može. Smrt reditelja ali, ovoga puta, ne i smrt filma.

Bar ne na festivalu.

Festival autorskog filma je moj omiljeni festival. Dimitrije me zeza zbog toga, ali ja zaista volim te filmove ponikle u malim produkcijama, gde producent nije svemoćni-svevišnji, već delo ipak pripada autoru. Kada je osnovan, zvao se »Pogled u svet«, jer je tada to i bio: pogled iza gvozdene zavese, iza svih administrativnih peripetija, iza svih redova za sve vize, govorio je u ime svih filmova koji su postojali, ali nisu uspevali da dođu. Iako su bili više nego dobrodošli. Tih godina sam, u farmerkama i debelom džemperu u poluhladnoj dvorani, sa kokicama u ruci i sendvičima u torbi, sedela na festivalu autorskog filma od jutra do mraka, ne bih li odgledala što više filmova. Jer, sendviči su bili tu, ali prava hrana je dolazila sa ekrana u zatamnjenoj bioskopskoj sali. I halapljivo sam je gutala.

Ove godine sam gledala manje filmova, ali to je zato što sam u lošem raspoloženju ovih dana. Ali, kao što sam mogla da vidim, većina ljudi je bolje raspoložena. Za film. Ljudi koji se tiskaju ispred zatvorene blagajne na kojoj je preko kvadratića u programu koji ukratko prepričava sadržaj filma crnim flomasterom napisano slovo »R«, nadajući se da će neko od tih kojima je film »R« u međuvremenu biti sprečen da dođe, pa da će karata ipak biti. Ljudi koji i dalje dolaze neobavezno obučeni, jer je ta »domaća« atmosfera festivala opstala. Ljudi koji su se tokom svih ovih godina postojanja festivala postepeno navikavali na činjenicu da se film iz bioskopa polako preseljavao na ulice, u kartonske kutije pirata koji se, sa rukama u džepovima, osvrću ne bi li uočili inspekciju za koju se pričalo da postoji, te pravovremeno otrčali sa kutijom, odnoseći pod miškom Spilberga, Banderasa, Paćina ili nekog trećeg.

Danas, kada Festival autorskog filma svojim trinaestim rođendanom zvanično postaje tinejdžer, u blizini sale u kojoj se održava ne postoji nijedan bioskop. Na mestu gde je bio Jadran, sada je nekakva fancy prodavnica u kojoj se prodaje kafa, i suvi kolači sa kajsijama po ceni bioskopske karte. Nikada ništa tamo nisam kupila, jer bih se osećala kao da sam došla na parastos, da uzmem hranu preko groba. O Kozari, Balkanu, 20. Oktobru da i ne pričam. Radi samo Zvezda, gde se filmovi gledaju za 100din.

Ipak, danas je objavljeno da Đivanović (novi gazda Beograd filma) o kome sam već pisala u nekom od ranijih tekstova, kaže da planira da obnovi bioskope i vrati publiku u njih, a da je Jadran prvi na spisku i da bi već u martu trebalo da dobije najsavremeniju digitalnu opremu. Ne znam šta će sa onolikom kafom i kolačima koji su mu zauzeli mesto, ali neću da se nerviram. Ne više. Umorna sam. Čovek je rekao i želim da verujem. Kao što želim da verujem i da svi ovi ljudi koji su došli da gledaju tolike filmove na festivalu, nisu to učinili da bi se sklonili od hladnoće. Kao što želim da verujem da Festivalu autorkog filma broj trinaest nije baksuzan, već da se on od »Pogleda u svet« pretvorio u svetlo na kraju tunela, a ne tek u umiruću zvezdu koja svetli još neko vreme nakon sopstvene smrti da bi se, na kraju, sasvim ugasila.